Путеви грађени рукама народа

Шездесетих година прошлог века, у време када су многа села Лужнице још увек била одсечена од главних путева, а путовање из једног места у друго представљало прави подухват, у овом крају покретане су добровољне радне акције које су оставиле дубок траг у сећању његових становника.

Једна од значајних деоница на којима су мештани својим рукама учествовали у изградњи и уређењу путева била је веза од Звонца према Звоначкој Бањи, али и правци према Љуберађи – Бердују, од Студене до Пресеке, од Братишевца до Богдановца.... Били су то путеви од великог значаја за свакодневни живот становништва, јер су повезивали удаљена планинска села са бањом, општинским средиштима, пијацама и главним саобраћајницама.

Тадашњи путеви нису били налик данашњим. Многе деонице биле су земљане, стрме и тешко проходне, нарочито после киша и током зимских месеци. За њихово пробијање и проширивање није било довољно само довести машине. Велики део посла обављао се ручно.

На радне акције долазили су људи из околних села. Са собом су доносили алат који су имали — ашове, лопате, пијуке, мотике, колица и други ручни алат. Копало се, насипало, износила земља и камен, проширивали су се усеци и поправљале оштећене деонице. Тамо где је било потребно, камен се довозио запрежним колима, а потом ручно уграђивао у пут.

То нису били само грађевински радови. За људе тог времена радне акције биле су и својеврсна заједничка друштвена обавеза, али и прилика да се покаже солидарност са суседима и сопственим крајем. Радили су заједно људи различитих година — млађи и старији, мушкарци и жене, свако према својим могућностима.

Посебна вредност тих акција била је у томе што су људи били свесни непосредног резултата свога рада. Оно што су ујутру започели као камениту или блатњаву стазу, после више дана и недеља рада постепено је добијало облик пута.

Данас се тих радних акција мало ко сећа у ширем историјском контексту. Ипак, њихов значај не треба мерити само дужином изграђених километара. Треба их посматрати и као део историје модернизације Лужнице током друге половине XX века.

И зато данас, када се тим деоницама пролази готово без размишљања о томе како су некада изгледале, вреди се сетити једног времена у којем су се километри путева мерили не само машинама и материјалом, већ и људским рукама, добровољним радом и заједничком вољом да село буде повезано са светом.

Историја Лужнице није само историја великих догађаја и познатих личности. Она је и историја обичних људи који су, радећи заједно, мењали простор у којем су живели.

Све радне акције и сви направљени путеви у Лужници остају део тог наслеђа — као неми сведоци једног времена када се пут у будућност градио сопственим рукама.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.