БРЕСТОВ ДОЛ- СЕЛО УГАШЕНИХ ОГЊИШТА

Планине лужничког заплања чувају многе тишине, али ниједна није тако дубока и тешка као она у Брестовом Долу. Данас тамо нема више никога. Коров обавија прагове некадашњих кућа, дивља купина се обрушава преко разваљених темеља, а ветар с планине пролази кроз напуштена дворишта као једини преостали становник.

А некада је село било живо.

Pročitajte još:

Траје Брестов Дол у записима вековима. Турски тефтери из 1581. године, писани пером нишких писара, помињу га као једно од насеља нишке нахије (имало је 10 кућа, 1 удовичко домаћинство, 2 самачка домаћинства.). Вековима под османском влашћу, село је скривено међу брдима чувало свој идентитет и веру. Уочи самог ослобођења, 1860. године, мештани су подигли своју цркву — скромну светињу у којој су се крштавали, венчавали и сабирали. Црква је имала три целине, предворје са аркадама, главни део и олтар.Изнад главних улазних врата налазила се ниша у којој је непознати живописац насликао икону Свете Петке и исписао имена 69 приложника за изградњу цркве. Са десне стране фреске исписана су 26 имена приложника, брестоводолаца, а на левој страни 43 имена приложника из села Дола, Кукавице и Линова, насеља која су припадала брестовдолској парохији.Средишњи део цркве био је одвојен иконостасом од олтара. Зидове цркве украшавала је орнаментална стилизација у живим бојама, а у олтару је било шест фресака. Поред цркве се налазила и звонара која је грађена 1926. године. Црква је одолевала времену све до 1993. године када се урушила.

Када су се ослободилачка звона коначно огласила и турска власт отишла, попис након ослобођења забележио је скромних, али поносних 66 становника. Село је расло, а са њим и жеља за напретком. Године 1901. замирисао је свеж креч и нова дрвена скамија: почела је са радом прва школа у Брестовом Долу. Дечија граја одјекивала је долином, наговештавајући нова времена.

Али историја овог краја никада није била блага.

За време Првог светског рата, док је Србија крварила под окупацијом, у Топлици је плануо устанак против бугарског терора. Пламен отпора убрзо се проширио и на лужничко-заплањски крај. Из Брестовог Дола проговорио је пркос у лику Милорада Поповића, који је стао на чело локалних устаника. Брестовдолци нису хтели да сагињу главу. Међутим, слобода је наплаћена страшном ценом. Окупаторска одмазда била је брза и немилосрдна: устанак је угушен у крви, а породица Милорада Поповића потпуно је побијена. Брестов Дол је заћутао у жалости, завијен у црнину, али није поклекао.

Деценије су пролазиле, а село се обнављало и расло. Након Другог светског рата, Брестов Дол је доживео свој врхунац.Први послератни попис је забележио 403 становника. Куће су биле пуне деце, њиве и ливаде обрадиве и живе, а сеоске крсне славе окупљале су родбину из свих околних места.

Међутим, модерно доба донело је тиху распродају сеоског живота. Из деценије у деценију, путеви који су из Брестовог Дола водили у градове постајали су једносмерни. Млади су одлазили за школом и послом у Ниш, Бабушницу и даље, а у селу су остајала старачка домаћинства. Школска звона су заћутала, па се и сама зграда школе временом урушила. За њом је отишла и стара црква из 1860. године — од обадве данас није остао ни камен на камену, као да су потонуле у земљу заједно са сећањима оних који су их подигли.

Када је угашена последња сеоска светиљка и затворена последња капија, Брестов Дол је остао потпуно празан.

Данас, на месту где се некада учило, молило, борило и живело, стоји само тишина. Нема више певања, нема дечјег смеха, нити дима из оџака. Али испод дивље траве и глогова још увек спава сећање на 66 ослободилаца, на учитеље и ђаке из 1901, на јунака Милорада Поповића и његову страдалу чељад, и на оних 403 душе које су некада Брестов Дол звале својим домом.

Фотографије: фб страница Брестов Дол, Горан Митић и Снежана Лазић

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.