Текст о некада моћној варошици Љуберађи објављујемо уз фотографије нашег пратиоца из Љуберађе (фб Чича Глиша).

1. ЉУБЕРАЂА НАКОН ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА

Након ослобођења од Турака Љуберађа је у периоду од 1877. до 1885. године припадала сурачевској општини (приликом првог пописа забележено је да је имала 40 пореских глава). Законом из 1855. године Љуберађа постаје средиште истоимене општине у чији састав улазе села: Грнчар, Линово, Горчинце, Бердуј и Радињинце. Следећа промена у саставу ових општина догодила се 1891. године када се из љуберашке општине издвојило село Горчинце, које је те године са Сурачевом формирало посебну општину са седиштем у Горчинцу. Оваква подела била је до 1899. године када се Горчинце поново враћа у састав љуберашке општине. Овакав састав љуберашке општине задржао се и касније све до Другог светског рата

Pročitajte još:

Кратку путописну забелешку о свом пролазу кроз Љуберашку клисуру и лужнички крај (1880. године) оставио је и ондашњи министар финансија Краљевине Србије Митa Ракић. Путописна белешка објављена је у часопису за књижевност, науку и друштвени живот „Отаџбина“ 1880 године. У тексту Мита Ракић описује Љуберашку клисуру као питому, живописну и тако изванредно лепу, да јој нема друге ни у Старој ни у Новој Србији. Ово је један најлепши комад из лепе, питоме (не дивље) Швајцарске наводи Мита у својој белешци.

Он даље наводи да се својом живописношћу издваја Комарички вир који је привлачио мноштво туриста, поставши током времена једно од популарнијих места у Лужници. „Испред саме варошице налази се чувени Љуберашки водопад који постаје из познатог Комаричког вира. (...) Риболов у реци Љуберађи најпријатнија је забава за излетнике који обилазе и бачије на Сувој планини, где се израђује чувени пиротски качкаваљ који се извози и на солунску пијацу“. Поред риба, Комарички вир су настањивале и видре. Комарички вир и водопад били су инспирација за многе ликовне уметнике, а за њега су везане и народне легенде и веровања

2. ЗАНАТСТВО И ВОДЕНИЦЕ У ЉУБЕРАЂИ

Љуберађа је била позната по својим занатлијама и воденицама. Љуберађа је имала по 4 ковачке, поткивачке и терзијске радње, по 2 ћурчијске, опанчарске и опанчарске; по 1 штрикерску, бојаџијску, мутавџијску, пекарску, содаџијску, пинтерску, каменорезачку и казанџијску радњу.

У својој етнолошкој монографији „Из Лужнице и Нишаве“, објављене почетком 20 века Владимир Николић је писао о љуберашким воденицама: “Почињући још од Горчинца, па кроз љуберашко врело на Комарички вир све су поређане воденице једна испод друге, које добро раде.Има их које раде са једним „каменом“, витлом, али их има у Љуберађи са више витлова“.

До почетка Другог светског рата у Љуберађи је радило 12 трговина колонијалном робом и 5 кафана, од којих је најстарија почела са радом 1908. године. Љуберађа је имала амбуланту, школу, полицијску станицу.

3. ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈА ЉУБЕРАЂЕ

Браћа Радомир Ранчић, Милан и Бранислав Ракић (рођена браћа) 1930. године подижу и пуштају у рад млин на реци Лужници. За разлику од воденица, у њихов млин је као погонска група уграђена водена турбина, производ фирме “Фабрика машина Пејић Стев. и комп Ниш“. Системом трансмисија водена снага је покретала два воденична камена, стругару, вуновлачару и ваљавицу. Браћа Ракићи 1933. године у свој млин уградили електрогенератор јачине 5 кW. Генератор (динамо-машина) производ фирме Ganz – Mavag производио је једносмернуструју напона 220 V, која је најпре коришћена за осветљавање самог млина и кућа власника, а 1937. године разведена је улична расвета. Иако многи аутори радова о Љуберађи наводе да је Љуберађа прва имала електричну расвету у Срезу лужничком и Пиротском округу треба рећи да Љуберађа ипак није била прво насеље у Лужници које је имало електрично осветлење, већ је то Велико Боњинце. Ово село је имало већи број становника и од Љуберађе и од Бабушнице, а поред пољопривреде имало је и занатство. Није случајно да је после Другог светског рата, поред Бабушнице, Велико Боњинце било једино лужничко место које је имало фабрику – Металну индустрију „Балкан“. Основа да се отвори ова фабрика било је управо развијено занатство у предратном периоду у том селу.

4. РЕНДГЕН АПАРАТ У ЉУБЕРАЂИ

Доктор Драгомир Стефановић из Цариброда ,у оквиру своје ординације, 1934. године инсталира рендген апарат и почиње са прегледима болесника. Ординација и рендген апарат су се налазили у кући Јованче Јовановића

Не постоје подаци о типу апарата, а доктор Стефановић је радио преглед плућа и желуца.

С обзиром да је струја била једносмерна рендген је имао претварач за претварање једносмерне у наизменичну струју. Однос између браће Ракић, из чије се централе рендген апарат напајао струјом, и др Драгомира Стефановића био је регулисан одговарајућим уговором. Уговор је важио једну годину и по истеку тог рока је обнављан.

Рендгенапарат је био у функцији до капитулације Краљевине Југославије 12. априла 1941. године. Варошицу Љуберађу и околна села окупирала је бугарска војска, у јесен исте године извршена је анексија овог дела Србије од стране царевине Бугарске. Према казивању Радета Младеновића из Љуберађе, рендген су исте јесени бугарске власти демонтирале и однеле у Софију. Не постаје подаци и сведочења о томе где је и како је завршио доктор Стефановић.

5. ПРЕДРАТНИ ДНЕВНИ ЛИСТ „ПОЛИТИКА“ : ЧЛАНАК О ЉУБЕРАЂИ

О изузетном привредном и економског развоју Љуберађе између два рата писаo је и дневни лист „Политика“ од 26. августа 1938. године na странiи 11.

Смештена на шумовитом подножју Суве планине, Љуберађа је једна од најздравијих и најлепших варошица у нашој земљи. Испод саме варошице налази се чувени Љуберашки водопад који постоји на познатом Комаричком виру.

У близини овог вира постоје два мања врела, чију воду искоришћавају неколико стругара, неколико воденица и две мале електричне централе од које једна даје осветљење Љуберађи.

Риболов у реци Љуберађи најпријатнија је забава за излетнике који често обилазе бачије на Сувој планини, где се израђује чувени пиротски качкаваљ како би се извозио на солунску пијацу.

Занимљиво је да је варошица Љуберађа у свом развитку показала највећи економски напредак баш у доба привредне кризе (Велика економска криза (отпочела сломом на Њујоршкој берзи 1929), која се 30-тих година минулог века јавила и у Краљевини Југославији.).

6. ОД РИВАЛСТВА СА БАБУШНИЦОМ ДО ЛАГАНОГ НЕСТАЈАЊА ЉУБЕРАЂЕ

Некада је постојало ривалство између Љуберађе и Бабушнице које ће место бити административни и политички центар Среза лужничког и које ће место добити статус варошице. Од ослобођења па до Другог светског рата Бабушница је постала и остала административни центар Среза лужничког, а 23. јануара 1925. године, краљевим указом, проглашена је варошицом. Исте године, 15. маја, Љуберађа је такође добила статус варошице.

Више нема никаквог ривалства између ова два места.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.