Када је у јесен (септембра) 1889. године посетио Бабушницу она је имала статус административно-политичког центра Среза лужничкој, а општину Бабушница чинила су седам села са преко 2.600 становника у 350 кућа, сам срески центар (Бабушница) имаo je само 24 куће и 140 душа. У срцу села Каниц је посетио једину кафану тада-Виденову кафану (Мада по народном предању та кафана се у народу звала Митина кафана). О самом боравку у кафани Каниц каже...“ упадљиво јако осветљење у њеној осамљеној механи показивало је да се очекује несвакидашња посета. И заиста ми је кисмет био наклоњен тог дана. Пријатно изненађен , затекао сам тамо на вечери окупљене генерале Анту Богићевића, начелника Генералштаба пуковника Јована Мишковића, пуковника Михајла Магдаленића и Светозара Љотића и мајора Драгомира Вучковића. У ову далеку и забачену долину они су дошли ради проучавања бугарске границе. Весео разговор, корисне сугестије за моја истраживања и изврстан чај скраћивали су нам вече“....

На разгледници из хиљаду деветсто и неке види се блатњава крстопутина, куће на брду и велелепна зграда среза која је изграђена 1892. године. Ту у центру тадашњег села налазила се Виденова кафана, кућа, помоћне зграде (од којих су неке коришћене као школски објекат). У Виденовој кафани окупљали су се политичари, трговци, занатлије...у њој су склапани послови, припремане кампање за изборе, одржавани тајни састанци. Али Виденова кафана ће остаи у сећању Лужничана по томе што ју је посећивао у чувени српски војвода Степа Степановић.

После је ту Виденову кафану користио чувени предратни угоститељ Божа Црнатовић. сваког првог у месецу (кад приме плату), бабушнички учитељи су имали бал у његовој кафани. Све је било као у големим градовима: шешири, машне, штапови... Да се зна да су господа! Тако су их ословљавали не само ученици него и одрасли. Музика је била из Пирота, а пила се власотиначка „ружица“, у то време вино на добром гласу.

Pročitajte još:

А онда након Другог светског рата, на простору некадашње Виденове и Божине кафане изникао је, 1965. године, сада већ чувени „Црни врх“. Кафана са хотелом. Стари Лужничани се са сетом сећају некадашње кафане са терасом и хотелom „Црни врх“. Био је култно место и састајалиште Лужничких печалбара, и свадбара, и бећара, и севдалија, и локалних боема, локалних лола и бекрија....У собама хотела некада су становали учитељи, наставници, професори, судије, доктори..А 1995. године собе хотела су постале једини дом за српске избеглице протеране из Хрватске.

„Црни врх“ је, како каже Форски, био жижа у којој се сабирају све светлости, из које се иде кући и-у свет. Сваки „потрес“ из њега допирао је и до најзабаченијег кутка Лужнице, па и до сваког Лужничанина ма где он био.

„Јер сваки Лужничанин, невидљивом пупчаном врпцом, трајно је везан за завичај“.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.