У монографији “Лужница у речи и слици“ Драгослава Манића Форског налази се фотографија Бабушнице из 1940. године на којој се, у првом плану, виде зграде Штаба војске Краљевине Југославије. У потрази за подацима о самом штабу и његовој стратешкој намени контактирали смо Војни архив Србије. Од њих смо добили следећи одговор:...“извршили смо увид у распoложиву архивску грађу и констатовали да не поседујемо тражену документацију. Војни архив не располаже информацијом где би се евентуално могла пронаћи тражена документација“. Из Војноисторијског гласника добили смо информацију да се вероватно ради о згради команде неке јединице Граничне трупе Војске Краљевине Југославије.

Др Миле Бјелајац, аутор књиге Војска Краљевине СХС / Југославије 1922--1935, Бг 1994, каже у одговору на наш мој допис да...“ на то сектору у време мира није било гарнизона у Бабушници. У Пироту је био 3.пп гарнизон и Штаб пешадије Моравске дивизије. У Бабушници је можда било какво позадинско мање складиште или објекат интендантски“.

Др Милош Жикић из Института за савремену историју пружио нам је најпоузданије податке о згради, и намени Штаба војске Краљевине Југославије. Иако господин Жикић нема података када је зграда штаба подигнута, наша претпоставка је да је она изграђена крајем двадесетих година прошлог векау периоду од 1927. до 1929. године. С обзиром да на мапи села Бабушнице Михаила Амбросова, Руса-економа (ради се о емигранту белогардејцу) који је био запослен у Срезу лужничком, коју је израдио од 8. до 20. октобра 1923. године , нема уцртане зграде ШВКЈ (на мапи је уцртан Срески воћни расадник) сасвим је извесно да су зграде штаба подигнуте крајем двадесетих, а након проглашења Бабушнице за варошицу (25.1.1925) када је и сама Бабушница почела да добија прве обрисе модерне варошице.

Зграда је подигнута за потребе граничних јединица Југословенске војске. Тачније, ту се налазио Штаб 9. пододсека Граничне трупе. Њему су биле потчињене четири граничне чете: 37. (седиште у Дражиној махали код села Власина Стојковићева-), 38. (село Звонце, јужно од Бабушнице), 58. (село Доња Невља, јужно од Цариброда) и 39. (село Протопопинци, североисточно од Цариброда). Ове јединице су биле одговорне за обезбеђење дела границе са Бугарском од врха Крвави камен (између села Паља и Божице) до врха Сребрна глава на Старој планини.

Пре изградње зграде штаба, а на основу доступне литературе, постоје подаци о боравку Степе Степановића у Бабушницу и Пиротски округ у циљу обиласка бугарске границе.

И Феликс Каниц у свом делу „Српске земље и становништво помиње сусрет у јединој бабушничкој кафани где је генерале затекао Анту Богићевића, начелника Генералштаба пуковника Јована Мишковића, пуковника Михајла Магдаленића и Светозара Љотића и мајора Драгомира Вучковића. Они су у Бабушницу дошли ради проучавања бугарске границе.

Др. Милош Жикић даље наводи да је од марта 1937. па до априла 1941. године командант 9. пододсека Граничне трупе био је Словенац мајор Људевит Погачар.. (Службујући на овом положају, 6. септембра 1939. унапређен је у чин потпуковника, а на Видовдан 1940. одликован новоуспостављеном Споменицом на борбе за ослобођење северних крајева Југославије 1918–1919. са пантљиком основне црвене боје, која је означавала да је током борби у Корушкој био у борачким јединицама).

Граница са Бугарском током Погачаровог службовања у Бабушници није више била проблематична као у ранијем периоду, будући да су се југословенско-бугарски односи од средине тридесетих година кретали узлазном путањом. Врхунац тог процеса представљало је потписивање Пакта о вечном пријатељству између две земље јануара 1937. године. Међутим, ревизионистички догађаји у Европи крајем 1938. и почетком 1939. поново су у Југославији пробудили сумњу у будуће држање Бугарске, које су додатно појачане после почетка Другог светског рата. Приступом Бугарске Тројном пакту 1. марта 1941. уследио је и улазак немачке војске на њену територију, чије су кретање и размештање по Бугарској редовно пратиле јединице Граничне трупе.

По извршеном пучу у Београду 27. марта 1941, уместо опште мобилизације истог дана наређено је активирање свих трупа за заштиту границе и осигурање унутрашњости територије, свих појачања жандармеријских јединица, посадних трупа и јединица за рушење и запречавање. На основу тог наређења потпуковник Погачар је, сходно свом ратном распореду, већ 28. марта преузео команду над 1. батаљоном 329. пешадијског пука који се формирао од 38. чете Граничне трупе, са Штабом у селу Стрелцу јужно од Бабушнице. Потпао је под команду Дринске дивизије, чије су јединице запоселе гранични фронт на линији Црквена планина (Грамада к. 1719) искључно – Гребен планина (закључно), док се батаљон налазио испред њих на самој граници. Насупрот југословенских јединица, у Трну и околним селима на бугарској територији налазила се Група Болман (111. пешадијски пук, део 61. мотоциклистичког батаљона, 627. инжињеријски батаљон и једна батерија 119. артиљеријског пука) немачке 11. оклопне дивизије, која је била у саставу 1. оклопне групе.

Међутим, већих активности на овом делу фронта југословенске V армије после почетка рата није било, будући да су Немци за свој главни продор одабрали правац Цариброд – Пирот – Ниш. Због тога су се активности током 6. и 7. априла 1941. свеле на граничне чарке. Јединице 1. оклопне групе извршиле су 8. априла ујутру напад на југословенску Топличку дивизију, која се налазила лево од Дринске дивизије и бранила положаје око Цариброда и Пирота. После жестоке борбе Немци су успели да пробију фронт и освоје Пирот. Добивши информације о томе командант Дринске дивизије издао је наређење

за повлачење своје дивизије у правцу Лесковца, које је отпочело 8. априла увече под заштитом 1. батаљона 329. пешадијског пука. Убрзо је дошло до распада југословенске војске и комадања Краљевине Југославије.

Касније током рата био је командант Српске граничне страже у Недићевој Србији. Уредба о устројству Српске државне страже објављена је 3. марта 1942. године. По тој уредби СДС је била дефинисана као униформисана и оружана трупа која врши полицијску извршну и граничну службу.

У њен састав укључени су припадници дотадашње жандармерије, полицијске страже, оружаних одреда и погранични органи финансијске контроле. Припадници СДС били су у служби Министарства унутрашњих послова. 16. октобра 1942. донета је Уредба о Српској граничној стражи (СГС). Њоме је она издвојена из састава Српске државне страже, формирајући самосталну јединицу и потчињавајући се министру финансија. За команданта је постављен пуковник Људевит Погачар.

Након завршетка рата Људевит Погачар је успео да се домогне Аустрије.

У његовом досијеу Државне комисије за злочине окупатора и њихових помагача стоји да се налазио у француској окупационој зони Аустрије. Овај досије носи датум 28. октобар 1947. године.

Детаљније податке о његовом боравку у Аустрији и каснијем емигрирању у Аустралију можемо сазнати из апликационе документације коју је поднео да би доспео у Аустралију, а потом и да би добио држављанство. У тој документацији Погачар је навео да је у Аустрији боравио од 12. јануара 1945. до 10. јуна 1949. године.

Иначе, Људевит Погачар, док је боравио у Бабушници, није био само војни командант, већ и активан учесник у друштвеном животу вароши. У време док је он био на челу штаба, Бабушница је доживљавала свој урбанистички успон. Официри попут њега доносили су "европски дух" у малу лужничку котлину, организовали официрске балове и учествовали у прославама државних празника.

Међу војницима и локалним становништвом остао је упамћен као строг, али праведан официр.

(Већина података у овом тексту преузета је из научног рада: Биографија команданта српске граничне страже пуковника Људевита Погачарa (1893-1977), аутора др Милоша Жикића и др Небојше Стамболије из Института за савремену историју. Рад је објављен Војноисторијском гласнику, бр. 2. 2025. године).

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.