Уз стогодишњицу проглашења Бабушнице и Љуберађе за варошице : о њиховом развоју и ривалитету (Пиротски зборник бр.50).

БАБУШНИЦА- ПРВА ВАРОШИЦА У ЛУЖНИЦИ

Бабушница- варошица 23. јануара 1925. године

Pročitajte još:

Љуберађа- варошица 15. Маја 1925. године

Сви који су било шта писали о Љуберађи увек су наводили податак да је Љуберађа била једино место у Лужници које је имало статус варошице. Душан Ћирић, учитељ из Горчинца, а касније и управник музеја у Пироту и управник Државне архиве среза Пирот, у својим рукописима у својим рукописима о Љуберађи (рукописи Д: Ћирића налазе се у Музеју „Понишавље“ у Пироту) наводи податак да је Љуберађа добила статус варошице 1927. године. Он притом не наводи ни датум ни број указа којим је Његово Величанство Краљ Александар Карађорђевић прогласио Љуберађу варошицом (Указ се доносио на основу предлога министра унутрашњих дела). Овај податак из рукописа Душана Ћирића користили су и многи аутори који су писали о Љуберађи не наводећи притом да је тај податак преузет из његовог рукописа. Једино Драган Марковић у свом раду Комплекс воденица код Комаричког вира у Љуберађи (Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 50, 1986. године, стр. 115) наводи податак да је Љуберађа проглашена за варошицу 1923. године.

У рукописима Душана Ћирића стоји и тврдња како је Љуберађа пре Бабушнице добила пијачни дан 1923. године и успела да га одржи до данашњих дана, док са Бабушницом није био исти случај.

Занимљиво је да нико од аутора који су писали о Лужници и Бабушници никада није навео податак о томе да ли је Бабушница пре Другог светског рата имала статус варошице.

Захваљујући архиви Лазара Станковића, најпознатијег предратног Лужничанина, дошло се до података да је прва проглашена варошица у Лужници била Бабушница. Наиме, указом Њ.К.В. Александра I Карађорђевића од 23. јануара 1925. године, Убр. 2073 Бабушница је проглашена за варошицу, а указ је актом ( бр. 698) начелника среза лужничког достављен суду општине бабушничке коме је требало платити 10.000 динара таксу за проглашење Бабушнице варошицом. Тражени новац је прикупљен добровољним прилозима бабушничана и такса је плаћена о чему сведочи признаница о уплати тражене суме општинском суду у Бабушници. Податак да је Бабушница 23. јануара 1925. године добила статус варошице налази се и у књизи Лазе Костића: Закон о местима са списком варошица у Србији (издање 1928. године, страна 32). На истој страни налази се и податак да је Љуберађа добила статус варошице 1925. године, а не 1927. године како се наводи у рукописима Душана Ћирића.

Иначе, припреме за почетак добијања статуса варошице бабушничани су кренули још 1923. године. Наиме, они су ангажовали Руса Михаила Амбросова (вероватно избеглог белогардејца) запосленог као економа у Срезу лужничком да уради „План села Бабушнице, Лужничког среза, Пиротског округа“ . На плану Амбросова, рађеном од 8. до 20. октобра 1923. године, јасно су исцртане улице, односно крстопутина са путевима који воде ка Белој Паланци, Власотинцу, тј. Лесковцу, ка Драгинцу, као и пут према Пироту, који је ишао преко Горње мале, а од њега су се одвајали путеви ка Радошевцу и Калуђереву. Поред уређених ули¬ца, односно путева, приватних кућа и помоћник објеката, на плану се види и уцртана телефонска линија, дрвеће и бунари, а посебно су наглашене зграде среза и школе, црквиште с крстом и великим храстом, као и срески воћни расадник који се налазио поред пута који води за Власотинце и Лесковац. План је представљао ситуациони план села Бабушнице која је својим положајем, уређеним улицама, плански грађеним кућама имала све услове за даљи развој и напредак и да је самим тим испуњавала услове за добијање статуса варошице.

Добровољним прилозима је за израду плана прикупљено 1.184 динара . Из Списка лица који су дали добровољни прилог за израду плана села Бабушнице од 26. 10. 1923. може се видети да су прилоге дали и срески чиновници (који су често били људи из других крајева) почев од среског начелника Милана Атанасијевића, затим шеф финансијске управе среза, три среска писара, управник поште, срески економ, двојица означена као „званичници“, један као „намесник“ и један као „кондуктер“ (вероватно у смислу спроводник, а не некакав наплаћивач карата, јер јавних саобраћајних средстава у Лужници тада није могло да буде).

Први аутобус на релацији Пирот-Бабушница-Велико Боњинце кренуо је 1. Септембра 1936. године. Ово је била прва аутобуска линија на подручју Горњег Понишавља. Власник аутобуса био је Миодраг Милутиновић.

Аутобуска станица у Пироту била је код кафане „Српски краљ“. Цена превоза је била висока. Карта до Блата стајала је 6,50 динара, а до Бабушнице 21,50 динара. За динар је могло да се купи 6 јаја. Бензин је стајао 10 динара за литар (Миљан Манић, Пиротски времеплов).

На крају вратимо се на рукописе Душана Ћирића у којима стоји да је Љуберађа пре Бабушнице добила пијачни дан 1923. године и успела да га одржи до данашњих дана, док са Бабушницом није био исти случај.

Али, 7. новембра 1992. године у Пиротској „Слободи“ на страни 6. (у питању је подлистак „Лужничке новости“) појављује се текст Векослава Пејчића под насловом: ПИЈАЦА ОДОБРЕНА 1906. ГОДИНЕ. У поднаслову текста стоји: На молбу шездесетак мештана лужничког среза, 18. априла 1906. године, Министарство народне привреде одобрило је отварање пазарног дана. У тесту још стоји: „Ми смо нашли за добро да се у Бабушници отвори пазарни дан, једном у недељи, на коме има да се продају све животне намирнице, као: жито, живина, пасуљ, кромпир и сва поврћа, као и стока свију врста....

Ово би било корисно за грађане овог и страног света, тако и за општинску касу јер ово место би могло да се огласи за варошицу, што би такође било корисно за општину и њене грађане...-каже се између осталог у молби коју је шездесетак грађана крајем децембра 1905, године поднело Суду бабушничке општине. Међу потписницима овог захтева било је и неколико виђенијих људи из Среза лужничког као што су Виден Станковић, свештеници Атанасије и Славко Поповић, учитељ Јован Поповић, председник ондашње бабушничке општине Крста Панчић и други.

Велика удаљеност Бабушнице од најближих вароши,као и њен положај на средокраћи осталих села у срезу, били су додатни аргумент поднетом захтеву.

Уважавајући молбу мештана, Суд бабушничке општине је 6. јануара 1906. године донео одлуку да се у Бабушници отвори пијаца која ће се организовати сваког четвртка, на раскршћу код кафане( мисли се на кафану Видена Станковића) и то од 6 сати ујутру, до 17 часова после подне.

Позивајући се на законске одредбе, 18. априла исте године, министар народне привреде потврдио је одлуку Суда бабушничке општине наводећи при том производе којима се може трговати на пијаци. Тако је пијаца, на основу одлуке министра народне привреде, могла да почне са радом.

Све у свему после ослобођења од Турака између Бабушнице и Љуберађе постојао је ривалитет које ће место бити административни центар Среза лужничког. И поред покушаја да се премести у Љуберађу, Бабушница је остала административни центар среза све до бугарске окупације. Ривалитет је постојао и код добијања статуса варошице и опет је Бабушница била прва проглашена варошица у Лужници. Оно што је било неспорно да се Љуберађа брже економски развијала од Бабушнице. О томе пише дневни лист „Политика“ од 26. августа 1938. године na странi 11.

„ Занимљиво је да је варошица Љуберађа у свом развитку показала највећи економски напредак баш у доба привредне кризе (Велика економска криза отпочела је сломом на Њујоршкој берзи 1929), која се 30-тих година минулог века јавила и у Краљевини Југославији.).

Овај убрзани економски развој Љуберађе поново је оживео идеју да се седиште Среза Лужничког премести у Љуберађи. Ангажоване су биле све могуће политичке снаге да се замисао спроведе у дело, али је Други светски рат све планове покварио.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.