ЦРКВА „СВЕТИ НИКОЛА“ У БАБУШНИЦИ

ХРАМ ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА У БАБУШНИЦИ

Нови прилози о изградњи цркве у Бабушници

Изградња цркве у Бабушници

На сајту Епархије нишке о почетку изградње цркве у Бабушници помиње се 1934. година. Ова тврдња засноване је на казивању старијих мештана Бабушнице („нема писаних трагова о његовој изградњи, али према казивању старијих мештана, изградња је почела још 1934. године“).

На мермерној плочи која је уграђена на унутрашњој страни зида реновинаре цркве стоји: „ У славу једносушне, животворне и нераздељиве Тројице, а у част преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, народ бабушнички започе изградњу овог светог Храма године Господње 1935. године“.

Такође на сајту Епархије нишке стоји податак да је цркву освештао нишки владика Јован , мада се не наводи које је године црква освештана.С обзиром на чињеницу да је црква сазидана 1943. године, за време бугарске окупације Бабушнице, владика Јован никако н. Бугарске окупационе власти то никада не би дозволиле. Такође, чињеница да је црква сазидана (1943. године) у време бугарске окупације Бабушнице и Лужнице не значи да су цркву стварно зидали Бугари, јер они су у Бабушници стигли са војском и административним апаратом, а не са зидарима и радницима како би градили цркве и школе ( на сајту Епархије нишке стоји: „Један део радова изводили су и Бугари за време Другог светског рата, због чега су га многи и називали бугарским храмом“).

Дакле, о почетку изградње цркве у Бабушници помињу се 1934 и 1935. година. Сви који пмињу ове године као извор наводе приче старијих мештана не наводећи било какав други извор који је заснован на докуметацији.

Када је у ствари кренула изградња Спомен храма, односно цркве у Бабушници?

Добијањем статуса варошице 1925. године, Бабушница је била у обавези да Министарству грађевине Краљевине Југославије достави израђени регулациони и нивелациони план будуће варошице. Тим планом били су предвиђени објекти који ће бити саграђени у варошици, а за чију градњу је била неопходна сагласност и одобрење Министарства грађевине. Поред изградње нове школске зграде направљен је и план за изградњу спомен храма на месту званом „црквиште“ које је уцртано на мапи- плану Михаила Амбросова, Руса- економа Среза лужничког, који је рађен од 8. до 20. октобра 1923. године а сам план претстављао је ситуациони план по коме је требало израдити регулациони и нивелациони план будуће варошице.

Мотив за изградњу Спмен храма, односно цркве у Бабушници био сећање на страдање убијених Срба недалеко од Бабушнице. Према Душану Ћирићу, некадашњем директуру Музеја Понишавља у Пироту, у „Долини“, месту између Бабушнице и Српског војног утврђења „Шанац“ Бугари су вршили масовна стрељања Срба. На овом месту убијани су не само мештани бабушничке општине(махом из Заплања, већ и Срби из Топличког округа. У знак сећање на страдале дошло се до идеје да се у Бабушници изгради спомен костурница- спомен храм.

План за изградњу цркве (Спомен-Храма) урађен је 1929. године, а финансијскa конструкција за изградњу цркве завршена је 17.10. 1929. године. Спомен храм, односно цркву Бабушници пројектовао је државни архитекта ВАСИЛИЈ МИХАЈЛОВИЧ АНРОСОВ, емигрант из Русије, запослен у Министарству грађевина заједно са ЛУДВИГОМ Н. МАРКШТАЈНОМ ( рођен у Лежајску 3.1.1904 у Чешкој-АУСТРОУГАРСКА. Дипломирао је архитектуру у Београду јуна 1928. Радио је у Министарству грађевина Краљевине Југославије. Маркштајн је 1930. године био приправник Министарства грађевина Краљевине Југославије I категорије девете групе ). Спомен храм је планиран да буде изграђен у српско-византијском стилу који је био карактеристичан за изградњу верских објеката у Србији између два светска рата (Између два светска рата честа је била пракса изградње спомен-храмов у склопу којих су се налазиле и костурнице за похрањивање посмртних остатака изгинулих српских ратника у Балканским и Првом светском рату).

Планови за изградњу цркве прегледани су са статичке стране од Министарства грађевине Краљевине Југославије 5.6.1936. године, а са техничке стране план за изградњу цркве у Бабушници прегледан је 12.јуна 1936. године( БРОЈ 21017, ревидент Јованка Капринић). План је садржао детаље армирано-бетонских конструкција за цркву у Бабушници.

Након израде планова конституисан је и Одбор за подизање Сомен „Храма“ у Бабушници. Председник одбора био је познати бабушнички трговац Ђорђе Стаменковић „Сингер“, а у састав одбора ушли су још и Драгољуб К. Ђорђевић, Славко Цолић и Душан Игњатовић. Секретар одбора био је Војислав Ђенић. Задатк одбора је био прикупљање новчаних средстава путем добровољних прилога грађана, као и прикупљање новчаних средстава од државних власти и институција.

Почетак изградње спомен храма

Лицитација за извођење радова на изради темеља за подизање спомен храма у Бабушници извршена је на дан 22. августа 1937. године у Бабушници,на којој је као најповољнији лицитант изабран г. Светислав Л. Станковић из Бабушнице, за суму од 15.875 динара. Но, с обзиром да је Светислав Л. Станковић отишао на одслужење војног рока (на одслужење војног рока г. Станковић је отишао 12.4.1938. године, а вратио се 12.1.1939. године), Одбор за подизање Спомен Цркве-Храма у Бабушници, на седници која је одржана 26. јула 1938. године донео је одлуку о поништавању лицитације и расписивању нове. Такође Одбор у свом решењу констатује да: ,„ Предузимач г. Станковић није овлашћени грађевинар, предузимач или правни мајстор зидар, те је за овај посао непозван и потпуно нестручан“. Светислав Станковић је учествовао на лицитацијама за изградњу темеља Спомен цркве-Храма и зграду основне школе у Бабушницу на основу пуномоћја које му је дао Петар Ђ. Антић из Извора 25. августа 1937. године. Претпостављамо да је Петар Ђ. Антић имао регистровану грађевинску фирму у то време. Ипак, одбор није поништио лицитацију, а после повратка из војске Светислав Станковић је почео са изградњом темеља будуће цркве. Најпре су понуду за израду темеља доставили (3. децембар 1937. године) Петар Младеновић и Ђура Младеновић из Стола, али су одустали од изградње темеља. Петар Младеновић 25. фебруара 1938. године обавештава Лазара Станковића да одустаје од изградње темељ цркве. „А за цркву не могу радити пошто немам друштво. Мајстори ми траже 35. И 40 динара, прости неће мање од 20 динара“- наводи се у писму Петра Младеновића.

Понуда зидара из Ваве Уроша Алексића, Хранислава Адамовића и Ненада Манића, од 5.маја 1939. године је прихваћена од стране Светислава Станковића(... пристајем на све ваше услове у овоме писму, а на рад ћете ступити одмах. А материјал ћете увек имати довољно на лицу места код градилишта што ја примам на одговорност..)

, и они су почели и завршили темеље будуће цркве. Не зна се тачан датум и година када су завршени радови на изградњи темеља будуће цркве (темељи цркве су највероватније завршини 1940. године), али се зна да је темеље будуће цркве у Бабушници освештао Владика нишки Јован. Дакле, владика нишки је освештао темеље будуће цркве.

Поставља е питање зашто се оволико каснило са изградњом цркве. На прикупљање новчаних средстава свакако је утицала и светска економска криза која је погодила Краљевину Југославије почетком тридесетих година прошлог века. До августа 1937. године прикупљена је довољна количина новца како би се почело са изградњом темеља будућег храма, односно цркве. Поред економске кризе треба напоменути да су на почетак радова на темиљима цркве свакао утицали корупција, непотизам, политички утицаји...

Наставак радова на изградњи цркве током бугарске окупације

Започета изградња цркве настављена је и за време бугарске окупације, кулуком становника Бабушнице и околних села, уз дозволу бугарских окупационих власти .Црква је зидана по плановима који су донесени у време постојања Краљевине Југославије.

Да је црква грађена од добровољних прилога мештана и да су на њој радили Лужничани о томе говори и Петар Ђенић (1943) из Бабушнице који каже да су радове на изградњи цркве у време окупације изводили Лужничани (из Бабушнице и околних села) и да се црква градила на основу добровољних прилога у новцу и материјалу. Он тврди да је Лазар Ћ. Станковић, предратни трговац и механџија из Бабушнице, дао 10.000 цигала за подизање цркве ,док Христивоје Пејчић у својој књизи „Православље у горњој Лужници“ пише: „Зидови су озидани циглама. Бабушничанин Лазар Станковић поклонио је цигле“.

Да су наши Лужничани и у време бугарске окупације учествовали у изградњи цркве пише и лист Бугарски запад (Бугарски запад (буг. Български запад) је био бугарски часопис који је имао издање у Србији (Пиротски крај након окупације Бугарске за време Другог светског рата. Излазио је од 21. марта 1942. до 7. августа 1944). Тако у овим новинама бр.2 од 4.4.1942. године, под насловом НАПОРИ ЗА КУЛТУРНИ И ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ БАБУШНИЦЕ , управитељ Бабушнице Владимир Дипчев изјавио је како Срби (српске власти) нису ништа нису предузимали за развој и напредак Бабушнице и напомиње како се у јесен 1941. године почело са изградњом цркве. Он додаје да је вредност радова на изградњи цркве око 500.000 лева, а да су средства обезбеђена од стране општине и добровољних прилога грађана.У истом тексту управитељ додаје да су од прилога мештана изграђене школе у Вави и Камбелевцу, а да се планира да се оформи библиотека у Бабушници која би допринела културном развоју Бабушнице. Наравно, све наведено је било део пропаганде а до изградње школа у поменутим местима никада није дошло, а није отворена читаоница у самој Бабушници. Али је затворена бабушничка читаоница која је основана 1930. године.

Двоброј Бугарског запада, 37/38, од 16.1.1943. године доноси текст под насловом ДОБРОТВОР. У њему стоји да је Алекса Потев Крстев (Алекса Крстић, син Поте Крстића, најбогатијег бабушничанина и председника бабушничке општине) из Бабушнице добар грађанин и хришћанин, који је по угледу на свог покојног оца (Поте Крстића) поклонио за нову цркву у Бабушници 10.000 лева. Хвала му! Још један доказ да су бабушничани новчано учествовали у изградњи цркве.Ко је све давао прилоге за изградњу цркве сазнаће се једног дана из бугарских архива.

Закључак:

Почетак изградње Спомен храма, односно цркве везује се за годину када је Бабушница добила статус варошице (1925). Планове за изградњу цркве урадио је Рус Васи лиј Михајлович Андросов заједно са Лудвигом Маркштајном. Лицитација за изградњу темеља цркве спровео је Одбор за подизање храма 1936. године, а темељи цркве завршени су 1940. Године, а темељи цркве су завршени 1940. године.

Дакле, нису тачне године почетка изградње цркве који се налазе на сајту Епархије нишке, као ни на мермерној плочи у цркви. Тврдња да су Бугари градили цркву је потпуно неоснована, пошто сви подаци и истраживања говоре да су је градили Лужничани- кулуком и добровољним прилозима.

На жалост, нико не помиње велике заслуге за изградњу цркве Лазара Ћ. Станковића, трговца и механџије из Бабушнице. Због великог доприноса који је дао за изградњу цркве у Бабушници, Лазар Станковић је био члан Епархијског управног одбора Православне епархије нишке. У време када је сазидана црква Лазар Станковић његова деца Светислав и Боса били су интернирани у Бугарску у времену од 20.5.1943. године до 1.3.1945. године, у Никопољ. У Бабушници су остале његова супруга Наталија и његова кћер Вера.

Велике заслуге припадају и Александру Станковићу, учитељу, председнику бабушничке општине и народном посланику скупштине Краљевине Југославије,Његово име није уклесано на мермерној плочи која стоји на зиду цркве. Уписани су потомци Александра Стаменковића (поред имена оних који су помогли обнови цркве), али није јасно да ли је у питању Аца Станковић или је реч о неком другом човеку. Аца Станковић није дочекао да види озидану цркву у Бабушници. Преминуо је 1942. године.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.