У својој репортажи о животу у Лужници, коју је објавио у листу „Наш исток“, од 1.10. 1932. године, Рајко Алексић о бабушничким женама и девојкама пише:

„Жене, пардон; све су госпође. Изгледа ми да ни једна варош нема више шефовица, као ова. Пола жена у Бабушници су шефовице Чим падне мрак, и кокошке полегају, корзо проради. Шефовице као паунице крећу у шетњу. Шешири су готово облигатни,а не изостају и беле рукавице“.

О самој варошици Алексић пише:

„Не подсмевам се када кажем да је Бабушница весела. Има четрдесетак кућа, без пијаце и осветљења, са једним спомеником почетим још пре тридесетак година, ипак.....она је пуна смеха.

- Ала паде, ала се разби.

- Три кафе- јаче, тање, горче, слађе!

Од овога се живи данима. Смех се ори, ћевапчићи и шприцери пред кафаном сладе се свако вече. Интелигенције има у изобиљу. Ја сам ових дана видео једног факултетлију где са машицама у руци окреће ћевапчиће на роштиљу. Можда је промашио професију, али.....

О женама које живе у селима Лужнице Рајко Алексић каже да су им лица тамна,мрка, поцрнела и сува:

„ Позната је ствар: Лужницв је цела печалбарска. У пролеће, лето и јесен мушкарци су ван кућа: далеко од својих сувих и смежурених жена, деце и родитеља. Напуштају огњишта да би спечалили неку пару и донели кући. Да се изгура зима.....а после . . . Сваке године исто, док се не догура једном ногом y гроб. Јер земља је неродна: крш, камен и велике стене, а мало посне земље. Пролетос када сам долазио овамо био је увелико испраћање печалбара. По улицама песма од људи, док код жена на лицу једна притајена туга и грч бола. .. где-где било је свирке.. . . људи су певали а жене.. плакале. 3ашто?

И сада сам посматрао ове жене после пола године напорног рада у овоме кршу без мужева. Утисак без двоумљења, јасан: све су жене неме–утучене. Посматрао сам жене са села по целој земљи али овакву жену нисам видео.

Увече, када падне мрак, када се све мисли концентришу на једно биће које се воли, ове жене, као сенке излазе из куће са кудељом y руци. Полако, без шума, као да ногом земљу не додирују - окупљају се у једном дворишту и . . . преду, дуго у ноћ. Лица су им тамна,мрка, поцрнела и сува

У целој Лужници за десетак дана нисам видео два-три женска весела лица Верујем да јe тежак овај одвојени живот: муж и родбина у туђини „за крухом и трбухом“, a жена са децом на њиви са мотиком и по брдима са овцама“. ....

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.