НЕГАТИВАН УТИЦАЈ ПОПОВА НА РАЗВОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ДРУШТВА У ЉУБЕРАЂИ

Извештаји испоставе СУП-а Бабушница од 23.6. 1962. године и 13.3.1966. године

Поред унутрашњег и спољашњег непријатеља који никада не спава комунистима је највећи непријатељ била и религија. А посебно свештеници. Будно су их држали на оку и трудили су се да им што више загорчају живот и спрече њихово деловање у народу.

Pročitajte još:

„Религија је опијум“ за народ говорио је Маркс, а партизани и комунисти често су певали чувену песмицу: „Петокрака са пет рога то је значка против бога“ или „ Петокрака са пет рога ја се борим против бога, не борим се против Христа, он је био комуниста“ . Или „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса”.

Члан партије није могао да буде верујући у бога, што значи да су на челу државе могли да буду само атеисти.

Ипак, Комунистичка партија Југославије није потпуно забранила веру као што је то учинила Албанија, која је постала прва атеистичка држава на свету.

O „непријатељском деловању“ попова у Љуберађи на становништво, а посебно на омладину можете прочитати у наставку приче. Испостава СУП-а Бабушница проследила је информацију, 23. јуна 1962. године, Општинском комитету Савеза комуниста Бабушце о појачаним активностима свештеника СИМОНОВИЋА-СТОЈАНОВИЋА (Милана) СВЕТОЗАРА. У извештају шефа испоставе СУП-а Бабушнице Велимира М. Ковачевића стоји да се у последње време на терену осећа нарочита активност свештеника Симоновића у приповедању религије и предузимања других мера у том правцу. За друга Ковачевића је чудно што поп проповеда религију, а не манифест комунистичке партије. Како даље наводи у извештају поп Симоновић не бира средства и методе за ширење религије. Па тако на погребима умрлих држи читаве говоре окупљеним људима као да је у предизборној кампањи. Симоновић тужном скупу говори да се не плаше народне власти, да не избегавају цркву, ЈЕР И КОМУНИСТИ ПОЧИЊУ ДА СЕ ВРАЋАЈУ НАЗАД, ОДНОСНО ПРИЛАЗЕ ЦРКВИ. У наставку извештаја креће се са блаћењем свештеника Симоновића.

„Поред тога он се скоро редовно опија (највероватније на погребима, парастосима и у Станковој кафани у Љуберађи),те постаје дрзак и безобразан. Покушава да туче неке људе, а у селу Горчинцу претукао је Тодора Авдића, који је био старији човек и није могао да пружи отпор и супротстави се помахниталом попу“.

У Љуберађи где је службовао јурио је децу осмогодишње школе гађајући их камењем. Па се после сигурно питате зашто су се деца плашила попова. Ту се не завршавају, по извештају, „несташлуци“ попа Симоновића. Једном прилико напао је камењем и „случајну“ пролазницу Мироску Ђурић јурећи је до моста у Љуберађи.

Дана 9. Јуна 1962. године свештеник Симоновић срео је ученике основне школе у Љуберађи и упитао их је шта носе. Они су му одговорили да носе маркице црвеног крста и цвеће на шта им је Симоновић одговорио:

„То купују већином људи који уједају, па због тога напишите на маркицама: „ПАЗИ УЈЕДА“ и свако ко купи окачите отпозади“. Том приликом је говорио да му народна власт не може ништа, да им ј.... он мајку свима и томе сл.

Изгледа да је свештеник Симоновић убрзо напустио Љуберађу, као и шеф испоставе СУП-а друг Ковачевић. Већ у следећем извештају СУП-а који потписује наш познаник из претходне приче Давид Манић опет се доставља информација комитету о активностима свештеника у Љуберађи- Владимира Вељковића. Његов велики грех је био тај што је 27. Фебруара 1966. године крстио 22 детета, старости 6, 7 и 8 гододина у селу Бердуј. И можда не би било информације надлежног Давида Манића да међу крштеном децом није било и деце чланова Савеза комуниста. А то је била права јерес. Комуниста сте, атеиста сте, не верујете у бога, а крстите децу. Неопростиви грех према партији и комунизму као врховној религији. Манић даље наводи да је Стојан М. Илић, партијаш крстио двоје деце од којих је једно рођено 1962. године. И Александар Милојковић, верник комунистичке партије, послао је своју жену (комуниста, а крије се иза женске сукње) да крсти сина Срећка Петровића. Притом јој је дао 500 динара да као кумица попу плати за крштење малог Срећка.

Давид Манић наводи да је свештеник Вељковић ову акцију организовао у времену од 12. до 27. фебруара 1966. године, и да су комунисти села били упознати са њеном динамиком, али нису предузимали никакве мере да се супротставе оваквој акцији попа. Томислав Петровић, иначе одани комуниста, је Манићу изјавио да је извештавао секретара ООСК у Бабишници, али да овај није придавао важност догађајима у Бердују. Иначе свештеник је, што би се данашњим речником рекло, имао гратис крштење деце у Бердују. Сву децу коју су родитељи довели у временском периоду од 12. до 27 фебруара крштена су бесплатно. Од 1. марта 1966. године поп је изјавио да неће крстити ни једно дете без новчане накнаде.Такво му наређење стигло са врха и он мора да га поштује.

Један од многобројних полицијских доушника је на задушнице 12.2.1966. године упитао попа Вељковића: „Шта ћемо са децом која су старија, можда и до 20 година?“ На шта му је Вељковић одговорио: „ И њих ћемо да крстимо без обзира на године старости, јер и за њих важи наредба“.

Сви чланови комунистичке партије су због овог чина крштавања деце експресно избачени из партије.

Почетком деведесетих година, распадом СФРЈ и Комунистичке партије, некадашњи комунисти-атеисти су одједном постали највећи верници. Већи и од свештеника који су се често налазили као непријатељи ситема у њиховим извештајима. Али без обзира на све многи комунисти никада нису постали прави, искрени верници.

Питао сам једног екстремног комунисту откуд он у цркви и како је одједном постао верник, велики Србин и националиста?Лаконски ми је одговорио: „Па то је сада у моди“

Фотографије за ову објаву преузете су са фб групе Љуберађа и синови соколови.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.