СУДАР ТРАДИЦИОНАЛНОГ И МОДЕРНОГ.

У својој репортажи о Животу у Лужници, коју је објавио у листу „Наш исток“, од 1.10. 1932. године, Рајко Алексић пише и о женама које живе у лужничким селима:

„ Позната је ствар: Лужницв је цела печалбарска. У пролеће, лето и јесен мушкарци су ван кућа: далеко од својих сувих и смежурених жена, деце и родитеља. Напуштају огњишта да би спечалили неку пару и донели кући. Да се изгура зима.....а после . . . Сваке године исто, док се не догура једном ногом y гроб. Јер земља је неродна: крш, камен и велике стене, а мало посне земље. Пролетос када сам долазио овамо био је увелико испраћање печалбара. По улицама песма од људи, док код жена на лицу једна притајена туга и грч бола. .. где-где било је свирке.. . . људи су певали а жене.. плакале.3ашто?

Pročitajte još:

И сада сам посматрао ове жене после пола године напорног рада у овоме кршу без мужева. Утисак без двоумљења, јасан: све су жене неме–утучене. Посматрао сам жене са села по целој земљи али оваку жену нисам видео.

Увече, када падне мрак, када се све мисли концентришу на једно биће које се воли, ове жене, као сенке излазе из куће са кудељом y руци. Полако, без шума, као да ногом земљу не додирују - окупљају се у једном дворишту и . . . преду, дуго у ноћ. Лица су им тамна,мрка, поцрнела и сува

У целој Лужници за десетак дана нисам видео два –— три женска весела лица Верујем да јe тежак овај одвојени живот: муж и родбина у туђини „за крухом и трбухом“, a жена са децом на њиви са мотиком и по брдима са овцама“. ....

На крају ове репортаже он пише и о бабушничким женама:

„Жене, пардон; све су госпође. Изгледа ми да ни једна варош нема више шефовицв, као ова. Пола жена у Бабушници су шефовице Чим падне мрак, и кокошке полегају, корзо проради. Шефовице као паунице крећу у шетњу. Шешири су готово облигатни,а не изостају и беле рукавице“.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.