Лужничани, као Црнотравци и Македонци, одвајкада су печалбари. Пошто код куће могу да произведу само толико колико им је неопходно за породицу, Лужничани су принуђени да одлазе у свет, на печалбу. Они су врсни, такорећи рођени, грађевинари. Иако без школе могу да направе кућу. А када од инжењера добију нацрт, могу да озидају и облакодер. Толико их пракса остручи, да могу да уоче недостатке у пројекту стручњака.

На печалбу одлазе најчешће у пролеће, а кући се враћају у јесен, обично око Митровдана.(као некада хајдуци). У песми „Печаловник“ Драгослава Манића Форског један лужнички печалбар каже:

„Ја сам ти ко пиле.

Кад дојде време,

Мене у`вати недодрж;

Ја мора да идем.

Пукне пролет, ја одлетим;

Стегне зима, ја долетим.

Ја сам ти к`о пиле.

И Лужничанка доживљава мужевљево печалбарење на свој начин. У поменутој књизи „Печалбари“ она каже:

„Станко мој!

Кад ти овде,

Ништа ми неје, кад тебе нема,

Све ми је тешко.

Најтешко је ночу;

Нече с`н на очи.

Превртам се, мучим се...

Облечем твоју кошуљу,

мирише ми на тебе,

али нече Станко,

празна кошуља!“

Иако види као се у свету живи, лужнички печалбар се редовно враћа своме дому. Та привржена рођеном огњишту је посебна особина Лужничана. Ма где били у свету, Лужничани мисле на родни крај. Када се враћају у Лужницу, у било које доба дана, када са Беле Воде угледају Големи стол, њима сунце огреје душу. Кући обавезно долазе на славу и кад морају: за одлазак у војску, на свадбу и да се опросте од покојника.

Драгослав Манић Форски „Лужница“

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.