( ТОБОГАН НАШЕГ ДЕТИЊСТВА)

Сећате ли се великог тобогана који је годинама поносно стајао на ливади поред зграде СДК-а ? Ту у близини био је и мали тобоган, као о клацкалице. То је било дечје игралиште седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Када би нас родитељи доводили у Бабушницу обавезно би свратили до тобогана, а ми смо увек желели да направимо спуст на великом тобогану. Желели смо да будемо храбри, али смо страх осетили када смо сели на врх тобогана. У летњим месецима, на јаком сунннцу пекао нас врући метал, а у подножју тобогана наше сандале би биле пуне песка. Наша неспретност при доскоку понекад би узроковала падање директно на нос или ситне огреботине по лицу или понеку модрицу. Ту око поште многа деца су играла фудбал, кликере, а девојчице ластиш и чувене школице.Дечја граја одјекивала је Бабушницом.

Пролећне кише су дечји парк претварале у бару, а велико тобоган је изгледао као велики светионик. Али он нас је увек поносно чекао.

Pročitajte još:

И омладинци су често посећивали дечји парк, а највише су волели да седе на великом тобогану. Ту би причали, смејали се, задиркивали....Тада је дружење било најважније за омладину. Није било мобилних телефона, кафића....ретки су возили аутомобиле, али су се возили пони бицикле и оне старе бицикле: „Рог“ и „Први партизан“. Дружење, дружење и само дружење..Увече би, у подножју тобогана, седели заљубљени парови обасјани невидљивом светлошћу звезда, док би на старом игралишту деца јурила за свицима и стављала их у стаклене тегле.

Време је почело да нагриза гвожђе тобогана и више га деца нису ни користила. Остао је само као место окупљања омладине.

И тако је то било док једног дана нису нестали и велики и мали тобоган. Нестала је и земља у којој смо некада живели. А полако нестају и сећања на то време.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.