ЧЕТВРТИ ДЕО

Пред вама је, четврти део исповести Светозара Тозе Ранчића у којој он говори о повратку са Голог отока и како он каже „свечаном“дочеку који су му приредили тадашњи општински руководиоци. Своју исповест завршава поред његове, односно очеве колибе, која која га враћа у детињство и враћа сећања на његовог оца који је умро док је он издржавао казну на Голом отоку. Светозар Ранчић овом филмском сценом, поред колибе, ефектно завршава своју животну исповест.

Фотографије: Бранимир Раденковић, фб страница: Стрелац мој завичај, Миле Радосављевић.

Pročitajte još:

СЕЋАЊА НА ГОЛОМ ОТОКУ

Пропустио сам да напоменем да сам пре почетка прогона као председник планске комисије имао задатак да радим на трасирању путева који би повезивали Бабушницу са околним селима. Са мном је радио и немачки заробљеник КАРЛО ЛИНЕМАН * који је по струци био грађевински инжењер. Он је био одређен као стручњак у планској комисији. Приликом извођења радова неко је против мене анонимно подне пријаву комитету како сам наводно радио својевољно на просецању путева , а да се са тим нису слагали грађани. Због тога је јавни тужилац Михајло Поповић, пореклом из Неготинске крајине поднео оптужницу Среском суду у Бабушници. Председник суда био је Стојан Стојковић из Црвене Јабуке, а председник кривичног већа који ме је судио био је Драги „Линовац“. Не могу да сетим правог назива кривичног дела које ми је стављено на терет. Судија Драги „Линовац“ осудио ме је на казну затворског принудног рада у трајању од 18 година На ову пресуду поднео сам жалбу Окружном суду у Пироту. Окружни суд је поништио прву пресуду и ослободио ме оптжбе пошто је утврдио да нисам починио кривично дело. Суђење је било 1951. године. Повукао сам се после тога у Стрелац да би ми након суђења приредили све оно што сам од УДБЕ у Бабушници описао.

На Голом отоку са провео 2. године и 2. месеца, а да нисам знао зашто сам осуђен а нисам ни знао на колико сам осуђен. Био сам у њиховим рукама и моја судбина зависила је од воље мојих тамничара. После ношења камења око 3. месеца, пријавио сам се у тесаре и био сам распоређен да радим на бродоградилишту. Бродоградилиште је било на самом Голом отоку. Ту сам радио око 5. месеци. Након тога сам пребачен у Опатију на изградњи Јадранске магистрале. Радио сам све послове на изградњи магистрале. У том периоду сам био полуслободан са одређеном групом радника. Нико није знао у околини где смо ми радили да смо заточеници Голог отока. То се строго прикривало, а ми смо обучени у војне униформе изгледали као војска.

ПОВРАТАК КУЋИ

У логору сам остао до 1953. године где ме је и затекла вест о смрти Јосифа Висарионовича Џугашвилија- Стаљина. Након Стаљинове ( Стаљин је умро 5. марта 1953. године)смрти, недељу дана касније, ја сам отпуштен са Голог отока. Возом сам дошао до Пирота, а од Пирота до Бабушнице теретним камионом. У Бабушници сам сишао код апотеке у центру. Сусрео сам се са Гошом Анђелковићем, Бошком Богдановићем, Урошем Андрејићем и још неким руководиоцима из Комитета. Мислим да су били обавештени о мом доласку те ми је због тога и приређен овакав „срдачан“ дочек од мојих партијских другова. Приликом првог сусрета са мојим бившим партијским друговима Гоша ми је рекао:

„ А бре Тозе, што овак отиде, како то би“- као да је изненађен и да ме сажаљева, што сам ја добро проценио као провокацију. Неко од присутних ме и питао како сам тамо прошао. Поучен лошим искуством сада сам морао да заобилазим истину. Хвалио сам се како је тамо било добро. На питање каква је храна била ракао сам им да је храна била одлична, да смо редовно имали месо, а четвртком и недељом смо добијали колаче. Причао сам им како смо имали предавање из политике у виду политичке наставе, да смо имали позоришне представе и да су нам приређивани концерти.

Остали су збуњени, док сам им ја окретао леђа и кренуо према свом родном дому Стрелцу.

Кући су ме са сузама дочекали: мајка, жена са два малолетна сина и ћерком, док је старији син био на војној академији.

Почен горким искуством у животу, изневерен од својих дојучерашњих другова и тобожњих пријатеља, у страху да се поново не вратим на оно место које ми је остало у најгорој успомени, никоме ништа нисам причао. Живео сам веома повучено, а живот је био и даље веома тежак. После извесног времена када сам се мало стбилизовао кренуо сам у печалбу. Радио сам у месту које је било близу Зајечара и тако сам издржавао породицу. Сећам се да сам око 5. месеци седео у Стрелцу, а да се нисам ни усудио да изађем међу људе. О одласку у Бабушницу уопште нисам ни размишљао све док ми супруга није тражила да одем на пијац у Бабушници и набавим неке потребштине за кућу. У Бабушници сам срео Стојана Младеновића (из Великог Боњинца) тадашњег секретар комитета.

„Ранчићу, здраво живо- рекао ми је секретар. „Да дођеш код мене у комитет“.

Ноге су ми се одсекле. Нисам се усудио да одбијем позив, већ сам узнемирен и престрављен отишао у комитет.

„ Ранчићу, седи- рекао ми је секретар комитета. Знаш ли зашто сам те позвао?“

Верујем да сам био блед као крпа у ишчекивању да ће ми рећи нешто страшно.

„Првоборци из овог нашег краја и нашег покрета су на седници од 2. августа ( не наводи се која година је у питању-можда је у питању 1953. година ) донели одлуку да те предложе за пензију, а ја сам задужен да те позовем и да ти то саопштим“. Пао ми је камен са срца, мада још увек нисам веровао да се то догађа. Договорили смо се да скупим потребан радни стаж са документацијом и тако сам добио пензију. Постао сам пензионер са 53 године живота.

Колиба сећања

Сада се сећам да док сам био на Голом отоку да ми је умро отац, а да ја то нисам знао. Када сам стигао кући тада ми је то саопштено.

Сећам се свог детињства када сам носио ручак мом оцу на колиби, како ме је он дочекивао и те успомене из детињства враћале су се увек када сам пролазио поред колибе. То је у мени изазивало велику тугу и бол.

Крај

• Карл Линеман-немачки војник кога су партизанске јединице заробиле негде у Војводини и казну коју је добио одслужио ју је у Бабушници. Учествовао је у трасирању путева од Бабушнице до околних села, а по речима Србислава Јовановића из Горчинца Карло је израдио и пројекат за изградњу нове зграде основне школе у Љуберађи.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.