ТРЕЋИ ДЕО

Пред вама је исповест Светозара Тозе Ранчића у којој он говори о голготи која га је снашла на Голом отоку. Светозар Ранчић је на Голом отоку провео 2. године и 2. месеца

Фотографије: Бранимир Раденковић, фб страница: Стрелац мој завичај, Миле Радосављевић.

Pročitajte još:

ХАПШЕЊЕ И ДЕПОРАЦИЈА НА ГОЛИ ОТОК

Одмах након овог сусрета ја сам убрзо ухапшен. Нису ми дали никакво решење о притварању. У притвору су ми довели једног небријаног типа и питали ме да ли га познајем. С обзиром да сам тог човека видео први пут животу рекао сам му да га не познајем. Непознати је тада рекао:

„ Ја сам из блгарску, ти си Тоза из Стрелац, ја тебе познавам“. Наиме, радило се о некаквом ухапшенику из Бугарске. Био је и то провокатор. Са њговим појављивањм у притвору хтели су да ми сместе како сам ја наводно ишао у Бугарску и сарађивао са непријатељем.

У притвору сам остао негде око три месеца. Без икаквог решења. За све време нико ме није ништа питао нити ме је било ко тукао.

Сећам се једног детаља из истраге где сам ја тражио да ме суоче са провокатором Божом. Иследник ми је том приликом рекао да је Божа завршио негде у јаругу или уз колац. Тиме ми је сугерисао да је Божа одавно стрељан. Наредних дана, када су ме спроводили из притвора код иследника, ја сам видео дотичног Божу како прелази улицу и улази у суседно двориште Тада сам схватио да све што је рекао иследник да је обична лаж.

Ја сам одмах наивно рекао иследнику да сам видео Божу Вучковића на улици.

„Ма није то он, ти га не познајеш“-рекао је иследник смејући се.

Једног дана, касно ноћу, мене су утоварили у марицу и још двојицу: Добросава Костадиновића из Грнчара и Видена Димитријевића из Линова. Марицом смо одвезени до Ниша. Тамо су нас сачекали на станицу где нас је иследник Десимир испоручио другим пратиоцима. Потоварили су нас на воз. На рукама сми имали лисице и са пратиоцима смо наставили пут возом према Београду. И централне удбе пребачени смо на Аду Циганлију где смо се задржили око месец дана. Како сам сазнао, чекали су да се повећа број осуђеника како би нас транспортвали на Голи оток. На Ади Циганлији смо живели веома лоше. Храна је била веома слаба, мада нисам приметио да је било малтретирања. Колико се сећам из пиротског округа било је око двадесетк ухапшеника. Међу тим затвореницима био је и Аца Бошковић, брат Предрага Бошковића Павла. Било је и других познатих партијских функционера проказаних као држабни непријатељи. То је био обрачун са кадром у који партија није имала поверења. Под сумњом и без доказа, без икакве пресуде, ја сам не знајући зашто отишао на Голи оток, односно депортаван сам као у време Хитлерове Немачке. Једне ноћи укрцали су нас у чамце, превезли преко Саве, потоварили у аутобус и одвезли до Топчидера. Тамо је стајао воз на отвореној прузи. Без икаквог светла, под стражом и у мраку спроведени смо, везани, у воз. Воз је кренуо са Топчидера и непрекидно је путовао до Загреба. У Загреб с у воз допунили новим логорашима из Српске Крајине. Из Загреба наставили смо пут према мору. Стигли смо до луке Бакар.

Воз је био заустављен на 100 метара од обале. На изласку из вагона дочекао нас је шпалир милиционера који су између себе били удаљени на 2. метара. Трчећи смо кренули кроз шпалир док су нас они кундачили да идемо што брже. На обали је чекао брод у који смо убацивани. Смештени смо испод палубе тако што смо лежали на дну потрбушке један до другог, поређани као сардине. Преко нас је долазио други ред осуђеника с том разликом да су њихове главе биле окренуте ка нашим ногама. Преко нас су пролазили стражари у цокулама са гвозденим клинцима да би нас боље сабили. Тако смо спаковани у палуби брода у три слоја. Једва смо дисали. Било је ужасно. У мраку се није ништа видело. Тишину су прекидали јауци и крици повређених. Брод нас возио целу ноћ, а раном зором стигли смо на Голи оток.Тамо нас је дочекао нови шпалир. Овога пута у шпалир су били поређани осуђеници постројени један до другога. Када смо пролазили кроз шпалир дочекивали су нас шамарима и песницама. Крвнички су нас ударали где су стигли. Трчали смо, падали, дизали се и настављали са трчањем. Ударци су пљуштали са свих страна. Морали смо да пређемо најмање 300 метара кроз овакав шпалир.

Тако сам са својим друговима-сапатницима прошао кроз систем „свечаног дочека“ или „топлог зеца“. Одмах након оваквог „свечаног дочека“ , ми новодошли становници Голог отока одмах смо од стране стражара поређани у два реда. Тако постројени одведени смо у посебан смештај- карантин. Карантин је био ограђен бодљикавом жицом висине 2,50 до 3. М. На уласку у карантин стајали су наоружани стражари. У оквиру логора био је један павиљон дужине око 30 до 50 метара са креветима на три спрата. Било нас је између 1000 и 2000 људи смештених у овом павиљону који је био окружен бодљикавом жицом. Првог дана нам нису давали никакву храну. Прву ноћ смо преспавали без икаквог узнемиравања. Били смо гладни и уморни, јер нисмо ништа јели. Напомињем да нисмо добили храну од Београда до Голог отока и да смо били измрцварени од глади. Ујутру смо добили војничка одела. Одредили су нам собне старешине, а то су по правилу били стари логораши. У карантину смо остали месец дана. За то време собне старешине су нам узимале податке, саслушавали нас и о томе састављали службене белешке. Приликом саслушања требали смо да кажемо које смо грешке починили и због чега смо депортвани у овај логор. Приликом саслушавања брзо сам увидео да мој „иследник“ располаже и подацима са саслушавања УДБЕ у Бабушници.

У случају да је неко од логораша прећутао нешто што је раније рекао или то приказао другачије од изјављеног, као казну добијао је бојкот. Њега су ословљавали речима „банда“. Таквог је свко мога да малтретира и вербално и физички, да му наређује, да се иживљава са њим. Бојкотовани је морао све то да подноси и уколико би се прилагодио ситуацији бојкод би био прекидан, а уколико би се проценило да је непоправљив бојкот би трајао месецима. Био сам бојкотован 8 дана и тај период ми је био одређен као период поправке. Разлог за бојкот, односно стицања звања „банде“ лежи у чињеници што сам прећутао мој сусрет са двојицо наоружаних и мени непознатих људи на улазу у Срелац, а који су ме питали о илегалцима.

За време бојкота морао сам да носим камен на тарги. Ја сам био испред и држао ручице тарге, а камен је био одмах иза мене, док је други логораш био удаљенији од терета пошто су ручице биле дуже па је сав терет пао на мене У таквом положају ја сам био у улози точка на колицима за превоз терета са којим управља логораш који држи задње ручице. Он је могао да ме пожури, да ме шета лево-десно, а када се он умори замењивао га је други логораш. Моја улога точка на тарги била је веома тешка. Морао сам да трчим када сам гуран или да успоравам корак када ме повуче назад. Такође је вршен истовар тарге где он нареди-логораш-мој друг.

Храна је била веома слаба. Углавном је био качамак (пура). Понекад су биле макароне, а веома ретко пасуљ. Пасуљ смо можда добијали два пута месечно.

Напомињем да месец дана нисмо ништа радили у карантину, да смо само давали информације о дотадашњем животу и раду, као и о грешкам које смо починили.......

- Наставиће се-

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.