СВЕТОЗАР „ТОЗА“ РАНЧИЋ ИЗ СТРЕЛЦА – ГОЛГОТА ЈЕДНОГ ЛУЖНИЧАНИНА НА ГОЛОМ ОТОКУ — ДРУГИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

Пред вама је исповест Светозара Тозе Ранчића коју је испричао Драгославу Ћирићу, бившем судији општинског суда Бабушница који је забележио његову животну причу. У својој исповести Светозар Ранчић говори о детињству, одрастању, служењу војног рока у Краљевини Југославије, убиству Краља Александра I Карађорђевића, бугарској окупацији 1941-1944. године, послератним годинама, Резолуцији Информбироа, боравак на Глом отоку и завршетку робијања. Његова животна прича се завршава поред његове колибе и болним сећањем на покојног оца.

У наредних неколико објава преносимо вам исповест Светозара Ранчића. Његова исповест представља историјски запис који говери о мрачним временима Лужнице и тешким судбинама „информбироваца“.Прича коју , свакако, треба прочитати.

Фотографије: Бранимир Раденковић, фб страница: Стрелац мој завичај, Миле Радосављевић.

ОКУПАЦИЈА ЛУЖНИЦЕ 1941. ГОДИНЕ

Први пут у наше село бугарска окупаторска војска ушла је у пролеће 1942. године. Сећам се да су нам бугарски окупатори одржали говор како су нас ослободили од Срба и сличне глупости у које нормално ми нисмо веровали, али смо пред силом и оружјем ћутали. Одмах по доласку наши „ослободиоци“ организовали су живот у селу на изградњи путева и моста и увели, односно основали су школу на бугарском језику.

Пошто су наступила тешка времена, почела је да хара глад. Сналазили смо се да дођемо до хране. Коњима смо преко Кијевца и Столског камена прелазили у пиротска села. Храну смо куповали где би смо је нашли за бугарске левове. Једном приликом, негде 1943. Године, када смо били код Светозара Јанићијевића први пут сам видео партизане. Догодило се то када смо наишли на човека са шајкачом на глави и пушком о рамену. Тог момента сетио сам се тренутка када сам због шајкаче на глави платио 500 лева казне коју ми је изрекао бугарски кмет. То је био мој први сусрет са партизанима. Била је то прва партизанска стража на коју сам наишао и која је била на граници слободне територије Црна Трава. Партизанска стража нам је наредила да не смемо да напуштамо село док се не јавимо команданту „Брки“. Тада сам и први пут срео партизанског команданта „Брку“.

Партизански командант „Брка“ том приликом дао нам је новац, односно понудио нам је новац да набавимо храну уколико је будемо нашли за паризане, а и за њихове јатаке у селу. Са „Брком“ је био и Ђура Златковић Милић кога сам тада први пут видео.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ЛУЖНИЦЕ 1944. ГОДИНЕ

Пошто је рат завршен и земља ослобођена ја сам одређен за председника планске комисије Среза Лужничког. Постао сам члан Комунистичке партије марта 1943. године. . Када сам примљен у партију сећам се да су били присутни: Драгомир Николић из Свођа који је носи паризанско име „Аца шипа“ и Предраг Бошковић „Павле“ из Блата. Прво моје задужење у Срезу Лужничком било је на месту шефа привредног одсека да бих после тога био распоређен на место председника Планске комисије.

Пошто сам радило у Комисији за разрез пореза да би обезбедили државне приходе, у почетку је комисија одређивала порез од ока, према познавању пореског обвезника и његовог имовног стања. Сећам се једног тренутка док смо одређивали порез грађанима поред прозора је седео Урош Андрејић звани „Баја“. Улицом се зачуо топот коња, „Баја“ је погледао кроз прозор, а и ми смо такпђе погледали. И управо је испод прозора, на лепом белом коњу, пролазио „Лека Шамалеја“ *(*Алекса Потић, најпознатији предратни горњомалац Бабушнице. Познат је по томе што је први у предратној Бабушници имао аутомобил).Сећам се да је Баја тада рекао:

„ Ууу, каквог убавог коња јаше“.

А онда је тражио да вратимо књигу пореза уназад и да пронађемо Лекино име. Не могу да се сетим за колико је то било, али могуће и да му је порез дуплиран. Да није прошао коњем тог момента сигурно је да би платио дупло мањи порез. Сву власт имала је партија. У то време главну реч и власт имала је комунистичка партија. Поступала је са свом оштрином, па је тако и нама дириговано. Наредбе су извршаване без поговора. Главни партијски руководилац био је Бошко Богдановић.

РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРБИРОА (СУКОБ СТАЉИНА И ТИТА)

У време Резолуције инфорбироа ја сам био секретар партијске организације у бабушници, а сећам се да је у то време у Бабушници долазила нека жена из ЦК КПЈ за коју сам касније сазнао да је била супруга Сретена Жујовића,*мада нисам сигуран за тај детаљ. Као партиског секретара питала ме је за мишљење да ли је Тито правилно поступио када је одбио да присуствује састанку Информбироа у Букурешту који је сазван по Стаљиновој наредби. Пошто је Стаљин у то време био врховни ауторитет ја сам рекао присутној другарици да је можда требао да иде. То ми је касније уписано као негативан поен. Тако сам и пао под сумњу да сам противник партије и противника резолуције информбироа, иако ја нисам имао појма о чему се то ради. На зиду су стајале Титова и Стаљинова слика заједно, а ми комунисти клели смо се у Стаљина. Једном приликом после тога код мене у Стрелцу је дошао неки Божа Вучковић из Радошевца који ми је рекао како је наводно заинтересован да купи од мене волове, односно од мог оца. У разговору са Божом, који је имао задатак провокатора задуженог од стране партијских функционера и УДБЕ из Бабушнице, Божа ме је навлачио да износим своје мишљење о ставу источних комунистичких земаља. Не сећам се шта сам му све рекао, али знам да је све то употребљено против мене. Једном приликом после сусрета са Божом позван сам у УДБУ од стране шефа удбе Десимира Н. Пореклом из Књажевца.

„ Јели бре Ранчићу, јел` долазио неко код тебе ових дана“?- питао ме је Десимир

„ Долазио је код мене Божа Вучковић из Радошевца“

„Шта сте причали?“

„Божа ми је причао како Руси правилно поступају, како наша власт греши, да су Руси дошли до границе, до Цариброда и томе слично“.

„Па зашто ти то ниси пријавио и зашто се одмах ниси јавио“- оштро ме питао Десимир.

Слегао сам раменима не знајући шта да му одговорим. А колико се ја сећам Божа је био искључен из партије, а УДБА му је обећала да ће бити враћен у партију ако ради за њих, те је био био познат као провокатор и доушник службе.

Од разговора са Божом ја сам био стално под присмотром службе. Сећам се када сам ишао из Бабушнице за Стрелац коњем испред мене су ишла два човека који су имали шмајсере и ћебади преко рамена. Покушао сам да их не стигнем и намерно сам заостајао. Међутим, они су ме сачекали испред улаза у Стрелац, у месту званом „Сип“. Том приликом ја сам назвао добро вече, а они су ме испитивали да ли у сели има илегалаца. Према понашању и одећи они су могли да код човека оставе утисак да се ради о неким одметницима. Рекли су ми да да уколико сазнам да има ибило каквих илегалаца да им на једном месту достављам писмене извештаје на које ћу стављати камен како их евентуална киша не би навлажила. Тај сусрет је за мене био језив. Био сам сигуран да се ради о људима из УДБЕ, али сам ћутао и о томе нисам смео никоме да говорим. Био сам збуњен и уплашен. Схватам да је враг однео шалу. ), мада нисам сигуран за тај детаљ. Као партиског секретара питала ме је за мишљење да ли је Тито правилно поступио када је одбио да присуствује састанку Информбироа у Букурешту који је сазван по Стаљиновој наредби. Пошто је Стаљин у то време био врховни ауторитет ја сам рекао присутној другарици да је можда требао да иде. То ми је касније уписано као негативан поен. Тако сам и пао под сумњу да сам противник партије и противника резолуције информбироа, иако ја нисам имао појма о чему се то ради. На зиду су стајале Титова и Стаљинова слика заједно, а ми комунисти клели смо се у Стаљина. Једном приликом после тога код мене у Стрелцу је дошао неки Божа Вучковић из Радошевца који ми је рекао како је наводно заинтересован да купи од мене волове, односно од мог оца. У разговору са Божом, који је имао задатак провокатора задуженог од стране партијских функционера и УДБЕ из Бабушнице, Божа ме је навлачио да износим своје мишљење о ставу источних комунистичких земаља. Не сећам се шта сам му све рекао, али знам да је све то употребљено против мене. Једном приликом после сусрета са Божом позван сам у УДБУ од стране шефа удбе Десимира Н. Пореклом из Књажевца.

„ Јели бре Ранчићу, јел` долазио неко код тебе ових дана“?- питао ме је Десимир

„ Долазио је код мене Божа Вучковић из Радошевца“

„Шта сте причали?“

„Па зашто ти то ниси пријавио и зашто се одмах ниси јавио“- оштро ме питао Десимир.

- Наставиће се-

У следећој објави: Хапшење и депортација на Голи оток

_______________________________________________________________________________

* Сретен Жујовић Црни био је учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе, правник и друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије.По избијању првих несугласица између Информбироа и КПЈ, стао је против ставова југословенског Централног комитета и подржавао линију Информбироа. На седници ЦК КПЈ, која је одржана на Дедињу, 12. априла 1948. године, устао је одлучно против слања писма ЦК КПСС, као одговор на оптужбе које су изнесене у ранијем писму против ЦК КПЈ. Идућег дана, поново се састао ЦК КПЈ и дискутовао о Жујовићем испаду.

Сретен Жујовић је искључен из Политбироа ЦК КПЈ и удаљен са свих функција на Петом конгресу КПЈ, јула 1948. године. Налазио се краткотрајно у кућном притвору, а потом у остацима затвора Главњача у Београду. Након пада Ранковића, који се томе противио, поново је примљен у Савез комуниста Југославије (СКЈ), али само као члан. На прослави 50-годишњице СКЈ, на централној свечаности која је одржана у Београду априла 1969, седео је у реду са старим борцима и истакнутим револуционарима. До свог пензионисања, Жујовић је био комерцијални директор листа „Борба” и директор Привредног института. Повукао се из политичког живота 1971. и живео је све до своје смрти у Београду.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.