ПРВИ ДЕО

Пред вама је исповест Светозара Тозе Ранчића коју је испричао Драгославу Ћирићу, бившем судији општинског суда Бабушница који је забележио његову животну причу. У својој исповести Светозар Ранчић говори о детињству, одрастању, служењу војног рока у Краљевини Југославије, убиству Краља Александра I Карађорђевића, бугарској окупацији 1941-1944. године, послератним годинама, Резолуцији Информбироа, боравак на Глом отоку и завршетку робијања. Његова животна прича се завршава поред његове колибе и болним сећањем на покојног оца.

У наредних неколико објава преносимо вам исповест Светозара Ранчића. Његова исповест представља историјски запис који говери о мрачним временима Лужнице и тешким судбинама „информбироваца“.Прича коју , свакако, треба прочитати.

Pročitajte još:

Фотографије: Бранимир Раденковић, фб страница: Стрелац мој завичај, Миле Радосављевић.

МОЈ ЖИВОТ

Рођен сам 1912. године, негде у јесен у селу Стрелцу. Мој отац Рашко Ранчић у време када сам се ја родио био је у рату са Турцима. Моја мајка Вида живела је код својих родитеља где сам се и ја родио. Према причању како сам касније сазнао , за моје рођење мој отац је сазнао из писма које су му моја мајка и њени родитељи послали док је био у рову. Писмо му је прочитао Војин Јанковић, његов сељанин, са којим су заједно били у рову, пошто је мој отац био неписмен. Тако је сазнао да је добио сина. Како сам касније сазнао, од мог оца, он је плакао говорећи: „Боље да се родило женско“.

1818. године вратио се мој отац из рата Када сам га угледао на капији, позвао сам моју бабу Јованку рекавши јој: „ Бабо, иде неки човек“ Када га је угледала, моја баба рекла ми је: „Леле синће, това ми ти је башта“, а онда је заплакала. Мој отац је пришао, подигао ме и загрлио ме и изљубио. Почео је да плаче. Тако се звршио мој први сурет са оцем.

Пошто је рат завршен наступила су су мирнија времена.

У селу је постојала основна школа која је била смештена у приватној кући. Родитељи су ме уписали у 1. разред, а у школу ме је води деда пошто је наша кућа била на крају села, а у току читавог рата ја нисам излазио даље од дворишта. Моја успомена пре почетка школе враћа ме пред крај врата када су у двориште наше куће дошла два бугарска окупаторска војника. Ја сам се као дечак играо старом, пробушеном вијничком чутурицом. Сећам се да је један од војника узео чутурицу, говорећи да је то војно, а све у намери да је узме. Ја сам се заплакао. Други војник замолио је свог друга да ми врати чутурицу, али овај је одбио и понео ју је са собом. Остао сам плачући. После пређених 50-ак метара, а пошто је овај други војник успео да убеди свог друга да ми врати чутурицу, војник је бацио чутурицу у мом правцу и она ми је пала поред ноге.

Негде 1923. године завршио сам IV разред основне школе. Све до 1941. године остао сам у Стрелцу, али сам повремено одлазио у печалбу. Радио сам у Борској топионици до 1941. године.

Са 16 година сам се оженио. Ја и моја супруга имали смо 8-ро деце. Четвор их је умрло још док су била мала. Живот је био веома тежак, а нису постојали услови за нормалан живот Војни рок служио сам 1934. године у Краљевини Југославије . Сећам се када је у Марсеју убијен Краљ Александар. Видео сам једног генерала који је плакао и који нам је и саопштио да је Краљ Александар погинуо. Војску сам служио девет месеци у Земуну. После војске ишао сам у печалбу где сам радио у Топионици у Бору. Почетак рата 1941. године затекао ме је на раду у борској топиници. Остали смо неко време у Бору пошто је је планирано да топионица настави са радом како се окупатор приближавала, тако је власт одлучила да се прекине производња у топионици, а да се се просторије топионице минирају, како не би пала читава непријатељу у руке. Пошто је је земља већ била у расулу ми смо отпуштени и кренули пешице својим домовима Четири дана и четири ноћи пешачили смо непрекидно како би живи и здрави стигли својим кућама у Стрелцу. У Стрелцу сам затекао троје деце, уз напомену да ми се четврто дете родило 1947. године.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.