ДРЖАВНА НАРОДНА ШКОЛА У БАБУШНИЦИ- ОСНОВНА ШКОЛА У БАБУШНИЦИ

Нови прилози за монографију основне школе у Бабушници

На првој фотографију су ученици Државне народне школе у Бабушници испред новоизграђене и недовршене школе у Бабушници. С обзиром да је на фотографији Босиљка Станковић, најмлађа кћи Лазара Станковића, трговца и кафеџије из Бабушнице, рођене 13. новембра 1925. године, претпостављамо да је фотографија настала у периоду 1932 или 1933. године.

Изградња нове школске зграде

У монографији „Основна школа у Бабушници“ (Верица и Будимир Величковић и Векослав Пејчића - издање из 1986. године) аутори истичу податак да најистакнутији поборник о изградњи савременог школског објекта у Бабушници био Александар (Видена) Станковић. Такође стоји да је Александар Аца Станковић био је учитељ и управитељ у бабушничкој школи од 1918. године до 1933. године када је изабран за председника општине Бабушница, а самим тим прекинуо је рад у школи. Овај податак о избору г. Станковића за председника општине се не слаже са новинарском репртажом која је објаљављена у листу „Време“ од 3. јуна 1927. године а која описује посету Њ.К. Величанства Александра Карађорђевића Белој Паланци, Пироту, Димитровграду, Бабушници и Власотинцу. О посети Бабушници пише:

„После села Блата Краљ се зауставио у Бабушници, лепом малом среском месту, у коме је пуцњава прангија објавила да Краљ долази.Свет је испунио улице и Краљ је зауставио свој аутомобил на раскрсници, где су били г. АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ, СРЕСКИ ПОГЛАВАР и велики број сељака. Краљ је приметио неколико старих ратника са солунског фронта и неколико инвалида и са њима дуже времена разговарао.Док је краљ разговарао са инвалидима, једна девојка у црнини, држећи венац ружа у рукама, једне сељачке чарапе и један везени чаршав пришла је бојажљиво Краљевом аутомобилу и пружајући Краљу цвеће рекла је: „У име женског света Бабушнице, поздрављам Вас Господару, и подносим Вам у знак верности и оданости ове наше поклоне. Потом је, пружајући Краљу чарапе, збуњено додала:“То Вама, а ово Вашој Госпођи“- и показала на извезени чаршав. Краљ је смешећи се примио поклон и заблагодарио девојци. (Име девојке било је Вера Л. Станковић).

Ново пуцање прангија и ново клицање поздравили су Краља у тренутку када је напуштао село. Дуж пута, у селима (Горчинце, Љуберађа, Грнчар, Голубовићи Модра Стена,Велико Боњинце) у која је Краљ наилазио, као и по малим засеоцима,сељаци су поздрављали Краља одушевљено“.

Из овог новинарске репртаже јасно се види да је Александар Станковић био председник општини или поглавар општине 1927. године. На тачност овог податка указује и чињеница да је план и предрачун за изградњу нове зграде Државне народне школе у Бабушници донесен 18.7. 1927. године. А све радове од камена на згради школе одобрило је Техничко одељење или одељак у Пироту решењем од 14.7.1935. године, број 2349.

Изградња Државне народне школе у Бабушници почела је 1927. године, а завршена је 1930. године. За наше услове веома брзо захваљујући чињеници да је Аца Станковић био председник општине и председник Грађевинског одбора за изградњу школе. Новоизграђена школа имала је пет учионица, један магацин, хол и две канцеларије. На спрату су била изграђена два стана за учитеље. Поменути магацин је касније преуређен па је постао шеста учионица школе. До 1935. године школа је била немалтерисана споља, а станови за учитеље на горњем спрату су били недовршени (што се може видети на фотографији).

Александар Станковић 1935. године изабран је за народног посланика у Народној скупштини Краљевине Југославије(на листи Демократске странке), победивши на изборима радикала Вељу Маринковића (Учитеља у Модрој Стени), који је у предизборној кампањи сељацима делио опанке (али само леве) да би гласали за њега. Да ли је после избора поделио и десне није нам познато, али чисто сумњамо пошто је изгубио изборе. Александар Станковић био је посланик Демократске странке у парламенту до 1938. године. Овај податак смо пронашли у листу „Правда“ од 18.10.1938. године када је почела предизборна кампања за избор народних посланика у Народној скупштини Краљевине Југославије. У кратком тексту стоји:

Бабушница 17. октобар 1938. године

Среска организавија Југословенске радикалне заједнице за Срез Бабушница одржао је ширу конференцију присталица ради збора кандидата за предстојеће изборе. Изабран је г. Аца Станковић, досадашњи народни посланик.

Из овог чланка се види се да Аца Станковић није био испред Демократске странке, већ испред Југословенске радикалне заједнице. Није добио нов посланички мандат.

Александар Станковић преминио је у Бабушници 1942. године.

Иначе Александар Станковић рођен је 1888. године Горњен Стрижевцу. Његов отац био је Виден Станковић, дугогодишњи председник општине Горњи Стрижевац и народни посланик. Завршетком гимназије уписао је правни факултет, али је 1912. Године завршио учитељски испит и тако постао учитељ. Био је председник општине Бабушнице. Био је и резервни коњички потпуковник и командант града Параћина уочи Првог светског рата. Више пута је одликован.

Наставак радова на новоизграђеној школи после 1930. године

С обзиром да велики део посла на школској згради није завршен , 22. августа 1937. године у кафани „Сарајево“ у Бабушници одржана је лицитација за наставак радова на новозграђеној школској згради, а који су обухватали: лимарске радове на целој згради, малтерисање целе зграде споља-како је планом предвиђено, малтерисање цокле, израда тишљераја за један стан, малтерисање стана и израда патоса по плану, израду каратавана на два школска стана и у целој згради и префарбавање тишљераја на целој згради.

Лицитанти су били Чедомир Кртић, Крста Миладиновић, Светислав Станковић и Александар Потић. Послове за завршетак радова на згради школе добио је син Лазара Станковића-Светислав Станковић. Руководилац лицитације и оверавач био је Живојин Манић, председник школског одбора, а чланови одбора за спровођење лицитације били су: Живојин Потић и Трајко Милошевић Вредност радова износила је 22. 980 динара. Рок за завршетак радова био је новембар 1937. године.

Да радови из протокола нису завршени у постављеном року, а то се може видети на основу дописа који је Александар Пејчић, столар из Горњег Крњина упутио извођачу радова Светиславу Станковићу. У допису стоји :

„ Част ми је да Вас известим, да сам заиста 12. октобра 1937. године пристао на вашу понуду и нашу погодбу, да за ваш рачун израдим сав тишлерај-столарски рад, на један стан на спрату Основне школе у Бабушници и то: пет врата на табле, пет прозора цели, један прозор полу и једно степениште са затвором на таван., све по плану поменуте школе, од вашег материјала, а за суму од 1.150- једну хиљаду и сто педест динара, од којих сам примио до сада 850- осам стотина педесет динара, и рад сам до сада по споразуму до окова израдио, а рест ћу вам израдити од 10. до 20. јануара 1938. године када и ви мени рест још 300 динара (три стотине динара). Столарај-тишлерај имам вам предати намештен на згради школе, и ударити гилендер на већ постављену гвоздену ограду на басамацима за спрат и два пута офарбати, закитити стакло и све како је по плану, обавезујем се у означеном року предати Вам“.

Ово писмо сам вам написао, прочитао и потписао, које у свему речи до речи за своје признајем.

30. децембар 1937. године

Очигледно је да школска зграда комплетно завршена 1938. године.Од почетка изградње па до комплетног завршетка школе прошло је једанаест година. Ако погледамо фотографију панораме Бабушнице из, како неки кажу, 1940. године, у горњем десном углу види се нова зграда Државне народне школе.

Учитељско друштво „Лужница“ Бабушница

Учитељско друштво „Лужница“ Бабушница основано је 5. новембра 1922. године када је председник био Веља Маринковић (горепоменути радикал и дељење опанака у предизборној кампањи) учитељ у Модрој Стени. У листу Народна просвета, Београд 1934. Године, налази се податак да је председник друштва био Величко М. Станковић учитељ у Богдановцу. Због тога су многи састанци друштва више личили на политичку политичку дебату него ли на разговор о учитељској струци и проблемима учитеља. Иако међу члановима друштва није било комуниста многи учитељи су заступали идеје једнакости и социјалне правде попут Бранимира Костадиновића и Богиње Поповић.

(Верица-Будимир Величковић и Векослав Пејчић: Основна школа у Бабушници).

Дечје организације у Државној народној школи у Бабушници

Осим организације Подмлатка Црвеног крста у школи је постојала и организација „Младих сокола“ у оквиру Соколског друштва Бабушнице. То се најбоље види на фотографији где ученици школе, обучени у беле кошуље или мајце, и одлазе на манифестацију „Соколске игре“.

Иначе, за време бугарске окупације 1941-1944 у школи у Бабушници није било организација попут бугарских„Орлета “, а многа деца у бабушници и у селима Лужнице уопште нису желела да похађају бугарске школе.

Послератна голгота Босе Станковић

И на крају вратимо се на Босиљку Босу Станковић која се налази на првој фотографији. Након завршетка 4. разреда основне школе у Бабушници она је наставила школовање у Пиротској гимназији. Школовање престаје након бугарске окупације,када није желела да похађа бугарску гимназију, а наставља се након ослобођења када власт преузимају Народнослободилачки одбори. Њихов задатак је био да што већи број ученика буде учлањен у комунистичке организације попут ССО, УСАОС-а.... Босиљка је одбила да буде члан УСАОСА-а ( Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије) 31. Јануара 1946. избачена из пиротске гимназије. У образложењу овакве одлуке школа је навела да јој се на терет ставља то што није желела да буде члан УСАОС-а, што није члан фронта (?) и није присталица комунистичког система.

Њен отац Лазар у допису моли Министарство просвете народне Републике Србије да јој омогуће да заврши своје школовање у Пироту или у било којој гимназији у тадашњој ФНРЈ.

У писму он између осталог наводи и следеће....

“ из уверења месног Народно ослободилачког одбора, среза Лужничког бр. 448, од 5.2.1946. године види се: да је моја ћерка под окупацијом била владања и понашања беспрекорног и да је служила другима за пример; да није хтела да упише бугарску школу и да учи под окупатором, па је због свога исправног националног држања била од окупатора прогањана и са оцем и братом интернирана у Бугарску, у срезу Никопољском, где је остала две године. Ова интернација је настала и због тога што се моја ћерка, као ни ја, нити моји сви нису хтели да се прекрсте у Бугаре, јер смо били и остали Срби, а бити Србин под Бугарима било је забрањено и кажњиво. Данас пак у новој нашој слободној држави сматрам да је допуштено и мени и мојој породици, као и осталим Србима, да са поносом можемо казивати и оно што смо били и остали вековима. Ово нарочито подвлачим и због тога што се вели, како је моја ћерка крива некоме, што је велика Српкиња, као да је то нешто кажњиво и забрањено“.....

Очигледно да Лазар није могао да наслути природу новоуспостављеног режима, и какав ће бити њихов однос према „великосрпском шовинизму“, као и према предратним „буржујима“ .Убрзо ће то схватити и сазнати на свом личном примеру. Буквално је протеран из Бабушнице и Србије.

Да ли је Босиљка Станковић завршила осми разред гимназије?

Епилог непознат.

( Ову објаву посвећујемо свим ђацима, учитељима, наставницима и професорима Лужнице, као и Векославу Пејчићу јеном од аутора монографије "Основна школа у Бабушници").

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.