Стрелац је некада било велико Лужничко село. Након ослобођења ових крајева од Турака Стрелац је све до Другог светског рата имао статус општине.На првом послератном попису становништва 1948. године Стрелац је имао 1589 становника и био је најмногољудније село у Лужници. Бабушница је на том попису имала 603 становника.До 1971. године Стрелац је имао преко 1000 становника иако је тај број полако опадао. На попису 1971. године, Стрелац је имао 1156 становника. Већ на попису 1981. године, број становника у Стрелцу пао је испод хиљаду - 844 становника. На сваком наредном попису рапидно је опадао број становника, а према подацима са пописа из 2022. године Стрелац има само 106 становника.

Некада су на простору данашњег Стрелца живели, тако кажу, Римљни. У својој књизи „Зла времена“ Ђура Златковић Милић пише да је код Стрелца постојао градић звани Могилка, где је 1906. године пронађена комплетна војна опрема. С обзиром на ексклузивитет овакве једне информације консултовали смо археологе Народног музеја да нам потврде истинитост ове информације. Из Народног музеја Београд кажу да је на подручју Лужнице рађен пројекат „Археолошко рекогносцирање подручја општине Бабушница“ и да не постоје никакви подаци или докази да је римска војничка опрема пронађена, као и да не постоји топоним у Стрелцу-Могилка. Али се засигурно зна да је сав покретни археолошки материјал који је пронашао Младен Дилберов, учитељ из Звонца, приликом ископавања у Звоначкој бањи да се налази у Народном музеју у Софији. А ради се златном прстену, фигурини коња од брнзе, бакарним печатом са алком, гвозденој стрели гомили скамењеног храстовог и буковог лишћа, каи и више бакарних монета( др Каменко Марковић: текст у нишки вестима „Звоначка Бања-место где су Римљани лечили костобољу“).

Село Стрелац се први пут помиње у првом турском попису Нишке нахије из 1498. године, као насеље са 10-30 домаћинстава и око 200 становника. Помиње се и у попису из 1576. Године, али се не помиње у турском попису џелапа пиротског кадилука из 1581. године.

Pročitajte još:

Историјски документи кажу да је у овом селу 1898. године, захваљујући попу Раденку Гмитровићу, изграђена црква, а поред ње је изграђена и мала сламена кућа, да буде школа. Поп Раденко погоди за тим за учитеља од прилике 1843. године неког Јована, родом из Лесковца. Јован је био по занату конопчар. У Стрелац је дошао да ради свој занат. Како је био писмен погоди га поп Раденко за учитеља. Јован је учитељевао у сламној кућици код цркве (доцније је на истом месту начињена нова боља,школа) три године, па пошта га отпусте настави у истом селу свој конопчарски занат.

После Јована погоди поп Раденко за учитеља неког Миленка Поповића из Великог Боњинца. Овај се Миленко учио у Нишу. Био је учитељ у Стрелцу 6 месеца, а после је учитељевао у Великом Боњинцу.

За овим се зна да је био учитељ неки Гача (Ђорђе) Николић из Ниша. Гача је био учитељ оko 1854. Г.

Гача је био учитељ 3 године. Доцније се запопио. Као свештеник био је са станом у Нишу, а парохија му је била у Међурову..Од 1857. Године у школи почиње да предаје Раденков син Глигорије Поповић који ће од свог оца наследити стрелачку парохију, а касније ће постати парох у Љуберађи.(Тихомир Ђорђевић: Народне школе за време турске окупације)

Прота Раденко Гмитровић, упокојио се у 1879. године. Иза себе је оставио и цркву светог Николаја у селу Студена код Бабушнице. Црква је подигнута 1867. године, за време пиротског митрополита Партенија. Иза ове Цркве налази се и гроб проте Раденка Гмитровића.

Много је учитеља прошло стрелачком школом, али свакоко најдубљи траг оставио је Славко Танчић звани „Лаф“.Учесник у Балканским И Првом светском рату. Славко Танчић „Лаф“ (Надимак „Лаф“ по његовом казивању добио је при пробоју солунског фронта на Кајмакчалану, када је први од српских војника ускочио у непријатељски ров, а његов командир повикао војницима: „За мном јунаци, да ли сте видели Славка Лафа...“). Иначе Славко „Лаф“ мобилисан је као ђак-војник, учествовао је у свим биткама, делио патњу и страдање српске војске у повлачењу кроз Албанију, у пробоју солунског фронта и свим биткама до коначног ослобођења отаџбине.

А након ратова наставио мје свој посао учитеља у Стрелцу. Када помњемо ратове треба напоменути да је у Стрелцу Влајко Поповић о свом трошку, на месту званом „Селиште“ подигао споменик погинулим стрелачким ратницима, као и погинулим ратницима из Студене, Валниша и Масуровца.Он је овим чином желео да се одужи својим друговима са којима је одрастао, али са којима није могао да оде у рат, јер је био ослобођен војске. То је један од ретких споменика у Лужници који није оскрнављен за време бугарске окупације.

Но вратимо се на лик и дело Славка Танчића. Славко је оснивач и прве апотеке са основним лековима које су ученици бесплатно добијали и био самоук али успешан ортопед.

Као добар познавалац наше и стране књижевности, Славко је био иницијатор стварања стрелачке библиотеке, отворене за сваког ко је желео да чита, која је пре почетка Другог светског рата бројала хиљаду књига из свих области, а сам је често на крају школске године најбољим ученицима поклањао књиге што се редовно догађало на Дан младости. Чак га је је и смрт затекла са једним пакетом књига које је понео на представу организовану поводом Дана младости.

Био је велики шаљивџија и духовит човек. За њега је везана и сад већ чувена анегдота:

Дође Славку инспектор у ревизију и затекне га у кафану како игра санс са сељацима.

- „Ајдемо славко код децата“- вели инспектор.

- „ Ајде, ајде, одговара Славко, и ја несм скоро бил“

Школа у Стрелцу Од 1961. године носи назив Основна школа „Добринка Богдановић“ од када постоји као осмогодишња школа са издвојеним одељењима у Валнишу, Студени, Раљину, Раков Долу, Црвеној Јабуци и Радосину. Одељења у Валнишу и Раљину су 1971. године због малог броја ученика укинута, а Савет за просвету и културу Скупштине општине Бабушница доноси одлуку да се при школи у Стрелцу отвори интернат за ученике из удаљених планинских села. Интернат је отворен у јесен исте године. Одељења у Црвеној Јабуци, Радосину и Студени укинутеа су 1993/94.школске године.

Стрелац је остао познат по многим учитељима и наставницима који су службовали у овом селу и који су несумњиво дали велики допринос у развоју друштвеног и културног живота села.

Политички живот Стрелца

Стрелац је након ослобођења Србије од Турака имао и своје представнике у Народној скупштини Краљевине Србије. Најпознатије име политичког живота Стрелца и Среза Лужничког свакако је био поп Хаџи Григорије Поповић, представник Радикалне народне странке.

Поп Хаџи Григорије Поповић(1837-1914). Рођен је у Стрелцу, у имућној и угледној свештеничкој породици чији отац је био познати свештеник Раденко Митровић. Свршио је основну школу. У чин свештеника рукоположен је 1856. Од његовог бављења свештеничким позивом у доба Турака познато је да је са својим оцем Раденком учествовао у изградњи цркве у Студени, а по слобођењу је цео радни век провео као свештеник љуберашке парохије. Био је познат и популаран у народу; у сарадњи са народом истицао се разним корисним саветима, али и као ауторитативан свештеник-моћник, чији карактер гаје учинио контраверзном личношћу, јер није презао и од неправди у својој пастви. Као припадник радикалне странке био је веома утицајан и у политичком животу. Биран је за народног посланика лужничког среза :1880, 1882, 1887 и 1888. године.

Народни посланик био је и Андон Ристић, трговац из Стрелца који је као напредњак за посланика изабран на изборима који су одржани 23. маја 1898. године. Име Андона Ристића више се везује за убиство посланика Самосталне радикалне странке Марјана Вељковића из Масуровца, него по његовом посланичком мандату. Марјан је убијен трећег дана после избора, 11. септембра 1903. годн-не, тек што је био добио посланичко пуномоћје. Убијен је увече, око 20 часова, из заседе. Убиство је извршено на путу између Стрелца и Масуроваца, код моста зв. „Страње". Марјан се те вечери враћао из Стрелца сво-јој кући у Масуровцима. Био је на коњу када су га завереници опколили и у мраку убили.

Поводом овог убиства власти су необично брзо завршиле са истрагом. За тобожње учешће у завери осумњичени су: Панта Дробњак, бив. окружни начелник из Пирота, Алекса Златановић, Стеван Миленковић, Стеван Јевтић, Петко Стојановић, Тодор Ранчић и Андон Ристић, сви из Стрелца, Филип Пејчић из Студене, Стојан Здравковић, Петар Дарда и Тодор Милић, из Камбелевца и Данча Пешић из Раљина. Сви осумњичени били су напредњаци. Многи од њих осуђени су на временске казне од 6—20 година робије. Панти није ни суђено а Петар Дарда, Тодор Милић и Данча Пешић ослобођени су услед недостатка доказа.

ЂОРЂЕ СТАМЕНКОВИЋ „СИНГЕР“

Рођен је 1891. године у Стрелцу. Био је абаџија, трговао је „Сингер“ машинама које је наручивао из Загреба, а које су возом допремане до Беле Паланке, а одатле, коњском запрегом до Бабушнице. Имао је радњу од 1921. до 1945. године када је страдао од Немаца у околини Сарајева.

За време Великог рата службовао је у коњичком ескадрону краљеве гарде, шио је за краља Петра и био његов лични берберин за време повлачења кроз Албанију и на броду, што му је свакако помогло да створи значајна познанства и постане заступник фирме „Сингер“. Од 1929. држао школу шивења у свом локалу у Бабушници и издавао је дипломе о завршеном курсу (прва текстилна школа у нашем крају). Одатле и надимак његове фамилије „Сингер“.

СТЕВАН И МИЛОВАН ЂОРИЋ

Миле Радосављевић из Стрелца објавио је фотографију у фб групи „Стрелац мој завичај“ Стевана Ђорића у униформи војника (официра) Краљевине Југославије са напоменом да се ради о оцу нашег познатог фудбалера и фудбалског функционера Милована Ђорића, познатијег као „бата Ђора“.У једном од интервјуа који је дао након пада комунизма и распада СФРЈ Ђорић је изјавио:

Породица ми је имала пех – кад су се делили ордени 1945. и славила победа над Хитлером, нико мој није могао да стане у ред. Просто – били су у четницима… Мајка ми се преудала и преселили смо се у Ужице.

Као дечак фудбал је почео у ужичком „Јединству“, а 1967. године потписао је за „Црвену звезду“.

За „Звезду“ је одиграо 315 утакмица и постигао 15 голова. Четири пута шампион Југославије (1968, 1969, 1970, 1973). Два пута у екипи која је освајала Куп (1968, 1970).Касније је био и фудбалски функционер, али никада није достигао славу једног Борише Ђорђевића, фудбалера чије је порекло из Студене.

Фотографије за овај текст су преузете са фб странице „Стрелац мој завичај“. Већину фотографија објавио је на интернет страници „ Монографији Стрелца“ (која више не постоји) Бранимир Раденковић, а неке су преузете са профила господина Милета Радосављевића.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.