СРЕЋАН ТИ ЈУБИЛАРНИ 70-ти РОЂЕНДАН, СПОМЕНИЧЕ НАШ !

Споменик у центру Бабушнице, данас, 29. новембра 2024. године слави јубилеј, пуни тачно 70 година откако је изграђен и свечано откривен 29. новембра 1954. године. Седамдесет година он поносито стоји на центру одолевајући киши, снегу, ветру, врућини....

I Иницијатива за подизање споменика у центру Бабушнице

А иницијатива за подизање споменика кренула је од Среског одбора Савеза бораца народноослободилачког рата за Срез Лужнички у Б абушници, који је на на седници од 12. маја 1952. године, у заједници са органима среза и среским руководствима свих-друштвено политичких организација, донео одлуку да се подигне Споменик палим борцима у току народноослободалачке борбе. Касније је, ипак, донесена одлука да се споменик буде трајно и јединствено обележје за све погинуле борце Лужнице током НОБ-а, као и за све погинуле током Првог светског рата (Током Балканских ратова и у Првом светском рату погинуло је око 2.000 лужничких ратника, док јетоком НОБ-а поинуло 703 бораца и цивила) . Такође је у сарадњи са републичким органима одлучено да се у оквиру споменичког обележја поред споменика изгради зграда Дома културе као део јединствене споменичке целине.

Убрзо је формиран Одбор за подизање споменика, а одмах су одређени активисти и повереници који су кренули у обилазак терена ради објашњавања одлуке и прикупљања новчаних средставаи прилога у облику материјала, рада, транспорта и др.

Постављени су и рокови за свечано отварање споменика- две године од почетка изградње, тачније речено до краја новембра 1954. године када се обележавала 13-та годишњица од Народноослободилачког устанка у Лужници.

II Завршетак радова и свечано откривање споменика

О овом важном, за то време , догађају Веља Ђорђевић каже:

Откривање споменика и отварање Дома културе уприличени су у част Дана Републике 29. новембра 1954. године, када је у Бабушници организован велики митинг.

Митинг је у присуству бројних бораца, гостију из Југословенске народне aрмије, суседних срезова, Србије и Југославије, омладине, народа Лужнице, породица погинулих бораца и представника Солунаца, отворио Божидар Богдановић Бошко, уз кратак поздрав упућен гостима и свим окупљенима и подсећање на погинуле борце којима је споменик посвећен.

После Бошка Богдановића говорио је Драгослав Мутаповић, члан ЦК СК Србије и открио споменик, а потом се учесницима великог митинга Живојин Николић Брка, генерал-мајор ЈНА, народни Херој и посланик Скупштине ФНР Југославије.

Са митинга је упућен поздравни телеграм Јосипу Брозу Титу и ЦК СКЈ. Одавање поште

обавили су, почасном паљбом, припадници одреда ЈНА из гарнизона Пирот.

Затим је уз звуке посмртног марша уследило полагање венаца поред споменика.

Приређен је пригодан културно- уметнички програм. По завршетку програма присутни

гости и окупљени грађани, омладина и пионири, обишли су изложбу слика и документације посвећене погинулим борцима и жртвама фашистичког терора у Лужници. Гости из Београда и сам народни херој Живојин Николић Брка, сусрели су се и у дужем разговору са омладином и пионирима евоцирали неке од догађаја из НОБ у Лужници.

После разгледање изложбе у просторијама ДомаКултуре и сусретаса пионирима, омладином и просветним радницима Живојин Николић Брка и Драгослав Мутаповић, заједно са Катом Филиповић, представницима АФЖ-а и руководиоцима среза, сусрели се и задржали у дужем разговору са мајкама, очевима и члановимапородицапогинулих бораца.

III КО ЈЕ АУТОР СПОМЕНИКА ?

Споменик је велико, вредно и свето дело, по изгледу и порукама снажно ликовно остварење.......каже у својој књизи „Време за памћење и незаборав“ Велимир Веља Ђорђевић. Он каже, да је те, 1952. године, закључен уговор о реализацији пројекта, самог споменика, са Миланом Богдановићем, вајарем из Београда, као и за пројекат за Дом културе који би се уклапао у амбијентни простор самог споменика и красио центар Бабушнице.

Претрагом интернета нисмо нашли ни једног вајара под именом Милан Богдановић. Оно што смо пронашли је да је Милан Богдановић био српски писац, књижевни критичар и академик. У његовој биографији стоји да је основну школу и гимназију завршио је у Пожаревцу где је његов отац био управник краљевског добра Љубичево. Био је уредник „Српског књижевног гласника”, часописа „Данас” и „Књижевних новина” као и управник позоришта у Новом Саду и Београду. Био је члан Српске академије наука.

Његова дела објављена су у вишетомној књизи „Стари и нови”. Године 1968. уведена је Награда Милан Богдановић за књижевну критику.

У браку са Милевом (рођ. Михаиловић) имао је двоје деце. Његов син је архитекта и бивши градоначелник Београда Богдан Богдановић,[а ћерка Ивана Богдановић била је професор Филолошког факултета и мајка Ивана Ђурића (српски историчар, универзитетски професор и политичар. Кратко време је био политичар и један од кандидата за председника Србије на првим вишестраначким изборима 1990. године).

Богдан Богдановић (Београд, 20. август 1922 — Беч, 18. јун 2010) био је српски архитекта, градитељ, уметник, филизоф, професор Београдског универзитета, градоначелник Београда од 1982. до 1986. године. Значајан је неимар меморијалне архитектуре, спомен-обележја подигнутих у другој половини 20. века, жртвама фашизма у Другом светском рату, широм СФР Југославије. Најзначајнији споменици Богдана Богдановића налазе се У Београду, Јасеновцу, Гаравицама, Прилепу, Мостару, Крушевцу и Лесковцу.

Појава Богдан Богдановића на архитектонској сцени Србије је подједнако значајна за архитектуру и за скулптуру. Он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Такође, композиција архитектонског комплекса код њега постаје значајнија од композиције самог споменика. Његови споменици извиру из самог пејзажа и представљају архитектонску целину са природом и окружењем у којем се налазе.

Да ли је аутор споменика Богдан Богдановић? И да ли је обавезу потписивања уговора са општином Бабушница потписао његов отац Милан Богдановић?

У подножју фигура споменика налази се потпис (аутора?) Д. БОГДАНОВИЋ.

Да бисмо дошли до информација о Д. Богдановићу и ко је он, контактирали смо Завод за заштиту споменика у Нишу и Завод за заштиту споменика у Београду.

Господин Ђорђе Стошић из Завода за заштиту споменика културе Ниш дао нам је следећи одговор:

„Споменик заједно са Домом културе чини симбол масовног устанка и херојске борбе Лужнице у НОР-у 1941-45. То су објекти за културно уздизање, развијање традиција и патриотизма...

Бронзана статуa на врху гранитног постоља и бронзане плоче са ликовима симболизују ратнике у одбрани и ослобођењу завичаја у два светска рата. У том смислу је и посвета на једној и на другој страни споменика. Споменик је откривен на митингу поводом десетогодишњице ослобођења Лужнице 1954. г“.

Дакле, нисмо добили одговор ко је Д. Богдановић и да ли је он аутор споменика у Бабушници. И ко је уопште аутор споменика.

Ненад Лајбеншпергер, историчар Републичкиог завода за заштиту споменика културе Београд показао је много веће интересовање за то ко је аутор споменика. У свом допису он каже:

„Можда се ради о вајару Дејану Богдановићу, али о њему нисмо успели да нађемо неке додатне податке. Практично, једино што смо нашли је да је учествовао на једној изложби 1945. године. Достављам вам каталог те изложбе. Његов рад је пописан на 6. страни. Код његовог имена пише адреса, али је слабо читљиво. Можда се ради о Мозеровој улици (вероватно у Земуну). Наставићемо да трагамо и јавићемо се ако нађемо неке податке“.

На жалост, ни до данас нисмо добили никакве нове податке о томе ко је аутор споменика и зграде Дома културе у центру Бабушнице.

Но, без обзира ко је аутор споменика можда је дошло време за „подмлађивање“ споменика, јер године почињу да га нагризају и није тако леп и млад као када је свечано отворен 29. новембра 1954. године.Ипак је он симбол центра Бабушнице, као што је Големи стол симбол Лужнице.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.