ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ У ЛУЖНИЦИ НАКОН ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ

СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА СРЕЗА ЛУЖНИЧКОГ

1. Српска Напредна странка у Краљевини Србије

Напредна странка основана је почетком јануара 1881, само два-три дана после Народне радикалне странке Николе Пашића. Формирана је од групе тзв. „младоконзервативаца“, у опозицији према тад владајућем либералном режиму. Било је то уско друштво изузетних интелектуалаца, професора, виђених српских коленовића и припадника градске, углавном престоничке, елите. Први вођ српских напредњака ондашњег времена био је Милутин Гарашанин, син чувеног Илије, аутора „Начертанија“, и уставобранитељског првака. Војник по образовању, француски ђак, политичар и новинар, млађи Гарашанин је служио као српски дипломата, министар и председник парламента.

Свакако највреднији члан ове старе Српске напредне странке био је Стојан Новаковић, наш знаменити историк, човек који нам је открио Душанов законик и смислио државни грб и данас у употреби. Новаковић је, у позним годинама и после дуге научне и политичке каријере, прихватио положај председника владе у једном од најтежих тренутака модерне српске историје: током кризе изазване аустријском једностраном анексијом Босне и Херцеговине 1908. Углавном његовом заслугом, рат је, у последњем часу, ипак био избегнут.

Напредна странка, у ствари, није била политичка странка у данашњем смислу тог појма. Више је личио на један политички клуб, малобројно удружење истакнутих људи, без широког уплива у народне масе. Напредњаци су сматрали да су државна питања одговорност школованих људи, а да обичан, неук свет о тим питањима мало зна и зато се о њима не треба питати. Подсећања ради, Србија оног доба била је, претежном већином, сељачка и неписмена земља. Али, упркос томе, српски сељак се веома занимао за политику показујући вољу да у њој активно учествује.

Одана Обреновићима, краљевима Милану и Александру, Српска напредна странка је свој утицај црпла из ауторитета владаоца, не из подршке народа. У њеном политичком програму није било места ни за један принцип демократије: ни за опште право гласа, ни за слободне изборе, ни за Народну скупштину као законодавни орган власти. Истини за вољу, за њихове владавине, штампа је била прилично слободна. Писало се и говорило оштро против власти и владаоца. Повремено су опозициони новинари хапшени и суђени за „штампарске кривице“, мада је општа атмосфера, и поред тога, била бурна, са учесталим и оштрим политичким супротностима.

У напредњачком политичком програму инсистирало се на модернизаторским реформама у Србији. У том погледу, њихова власт током девете деценије претпрошлог века јесте, у разним областима, следила свој програмски приоритет. Једино што су тадашњи напредњаци реформе хтели одозго, сматрајући српско сељаштво неуким и неспособним за било какав напредак. Онај најеманципованији друштвени слој треба да води државу у будућност чак и онда кад је већина становништва противна тим политичким циљевима. Отуд је произлазила њихова сумњичавост, па и отпор, свакој врсти демократије.

Њихови заклети политички противници били су Пашићеви радикали с којима су водили одсудне политичке битке. Године 1901, међутим, дошло је до привремене коалиције напредњака и радикала (тзв. „фузија“), донет је један компромисан полудемократски устав, а радикалски челници осуђени за Ивањдански атентат (1899) на тешке робије, помиловани су и пуштени из затвора. Мајски преврат и убиство Александра Обреновића (1903) ударили су тачку на ово неприродно стање у Србији.

Са увођењем парламентарне демократије после 1903. улога напредњака веома је ослабила. На изборима су постизали углавном неубедљиве резултате.

2. Напредна странка у Срезу Лужничком и Пиротском округу

У првим годинама након ослобођења од Турака у Лужници почиње формирање страначких одбора. Убрзо се формирају одбори Либералне странке, Радикалне народне странке и Напредњачке странке.

Прве присталице Напредна странка у Срезу Лужничком је нашла у малобројном чиновништву, једном делу свештенства и ретким богатим сељацима. Она ни у Пиротском у округу никад није имала значајнији ослонац нити јачи политички утицај. С обзиром на изнету чињеницу да су напредњаци сматрали да је српско сељаштво неуко и неспособно за било какав прогрес државе, напредњаци никада нису имали скоро никакав утицај на овај, многобројни слој бирачког тела.

Напредна странка није могла ни у пиротском округу да нађе озбиљнији ослонац због малобројности припадника оних друштвених слојева на које се она ослањала. С обзиром на економску неразвијеност округа, напредњаци у њему нису могли да нађу ослонац ни у банкарима ни у индустријалцима. Слабом утицају Напредне странке допринели су и неки познати потези напредњачких власти. Безобзирна хапшења и прогони радикала уочи и после тимочке буне чинили су је веома непопуларном. У очима народа пиротског округа Напредна странка се потпуно срозала због последица насталих после српско-бугарског рата 1885. године. Поводом овог рата, у округу је заведено ванредно стање, које је трајало много дуже него што је било потребно и прави терор. Такве зулуме, насиља и самовоље народ овога краја није доживљавао ни за време турске власти.

1. Тодор Милић из Камбелевца, повереник странке за Срез Лужнички

Тодор Милић из Камбелвца био је првак Напредне странке у Срезу Лужничком. Пореклом из фамилије „Знепољци“, која се у Камбелевац доселила 1825. године из Турјакова-област Знепоље у Бугарској. Милисав Илић из Камбелевца о тој фамилији је записао: „То су мудри, писмени, душмани, осветници и циције!“Били су веома богати. Тодор је има седморо деце: синове-Влајка, Бранка, Борисава-Бору-учитеља, Алесандра-поп Леку(дугогодишњи парох цркве Драгиначке) и ћеркеЛепосаву, Живку и Круну.

Тодор Милић је био председник Столске општине*

(*Након ослобођења од Турака, 1. маја 1878. године пиротски округ је био подељен на Височки срез са седиштем у Цариброду, Брезнички у Брезнику, Трнски у Трну, Нишавски у Темској, Лужнички у Бабушници, а Белопаланчки срез припао је нишком округу.

Лужнички срез био је подељен на 13 општина које су обухватале 57 села:

1. Стрижевачка општина: Проваљеник, Сливовик, Стрижевац.

2. Ресничка општина: Бежиште, Братишевац, Ресник

3. Сурачевска општина: Извор, Сурачево, Љуберађа, Горчинце и Бабушница

4. Радињинска општина: Масуровци, Радињинце, Бердуј и Грнчар.

5. Столска општина: Александровац (Везулин Чифлик), Драгинац (Злокућани) Вава (Вивак), Стол, Дучевац, Сиња Глава, Кијевац и Камбелевац.

6. Великобоњинска општина: Мало Боњинце (Бојинци Мали), Велико Боњинце (Бојинци Велики), Модра Стена и Мезграја.

7. Кукавчка општина: Линово, Брестов Дол, Богдановац (Кукавица), Штрбовац, Дол, Завидинце и Остатовица.

8. Стрелачка општина: Стрелац

9. Студеначка општина: Студена, Пресека, Валниш и Ралин.

10. Звоначка општина: Звонце, Искровци, Јасенов Дел, Вучи Дел Одоровце и Ракита.

11. Шушковачка општина: Церев Дел, Куса Врана Берин Извор и Нашушковица (Шушковица).

12. Боровска општина: Драговиште, Прача, Скрвеница и Борово

13. Крњинска општина: Радошевац, Калуђерево, Горње Крњино и Доње Крњино).

У црквеном календару из 1903. године, Лазар Станковић, писар у општини Стол, записао је да је Тодор Милић постао председник општине Стол 13. априла 1903. године и да је за писара довео Никодија Глигоријевића. Напомиње да је са истим био код њега и његових на ручак. У белешкама за мај месц стоји: 3. мај. „Отпустио је мене и Саву (и Сава је био писар столске општине) председник због избора посланика, а после рекао да ће ни опет примити“. Очигледно да то касније се баш одужило пошто је Лазар станковић почео да води књиге у Драгинцу (28.мај 1903. године:“Отишао сам у Бабушницу код чича Славка да му пишем књигу Драгиначку“) и Извору (1.јун 1903. године: „Почео сам радити и Изворску књигу“). У свом рукопису под називом „Житије о мојој механи“ писано 1907-1908. године, Лазар Станковић поново пише о Тодору Милићу:

25.март 1908. године

Био сам у Столу као представник листе Алексе Р. Милића из Камбелевца, али се збор распусти, пошто се Тодор Милић онд. који је одређен за председника бирачког одбора разболео бојаги, брука.

Био сам до 10 сати у Столу ради избора, па пошто болестан председник бирачког одбора те си одох.

У житију су забележени резултаи избора у Столу за народне посланике те 1908. године.

2.новембар 1908. године

Био је избор народних посланика,-долазио је код нас Ђорђе Линовац, Јефте (Јефте Вељковића из Масуровца, кандидат Самосталне радикалне народне странке) кандидат.

Биле су 220 куглице за Јефту Вељковић из Масуровца, за Алексу Поповића 8 и за социјала 2. куглице.

Но вратимо се на лик Тодора Милића.

Био је веома строг председник, а његова најчуднија одлука је била је затварање школе у свом Камбелевцу (Камбелевац је територијално припадао општини Стол). Када је школа затворена, онда је целокупан школски намештај пребачен у Стол. Учитељ Милан Палуревић је за кратко напустио дужност и отишо за Београд. Деца из Камбелевцасу почела да иду у Стол где су похађала тамошњу школу. Осим њих школу у Столу су похађала деца из Дучевца, Александровца, Кијевца, Ваве, Сиње Главе и Церев Дела. Ова одлука о затварању школе у Камбелевцу изазвала је огорчење код свих мештана села Камбелевца, а против овакве одлуке су били и сви виђенији људи. Као најактивнији је био Алекса Милић,и Живадин Здравковић, трговац. Ови људи обратили су се за помоћ посланику Марјану Вељковићу (Народна радикална странка) из Масуровца и преко њега успели да поново врате школу и школски инвентар у Камбелевац.. Пошто није било учитеља, Живадин Здравковић је лично о свом трошку отпутовао у Београд и довео истог учитеља, пре затварања школе, Милана Палуревића који је ради у школи пре њеног затварања. За време Балканских ратова и Првог светског рата школа није радила, а поново је почела са радом почетком 1919. године. Први учитељ био је Александар Јончић из Драгинца. После њега дошао је Рикард Мариновић, родом са острва Корчуле. Био је у овом селу неколико година и оставио је утисак веома доброг учитеља.

После Рикарда 1922. дошао је Борисав Т. Милић (1889-1980), син Тодора Милића, човека који је као председник столске општине затворио камбелевачку школу. Борисав Бора Милић остао је у школи у Камбелевцу све до 1928. године. Чим је дошао за учитеља, одмах је отпочео са уређењем школе. Тако је 1924. године извршена генерална поправка школске зграде. Збачена је ћерамида и место ње стављен бибер цреп. На учионицама су промењени прозори и стављени већи, и тако је добијена већа количина светлости у просторијама. Оваква ситуација је трајала све до 1941. године, када су бугарске власти наредиле проширење и доградњу школске зграде.

Од оснивања, па све до 1923. године, она је била неподељена и у њој је увек радио један учитељ са сва четири разреда. Тек 1923., када је број ученика порастао, и исте године, сем Борисава, дошао је још један учитељ: Миливоје Милић из истог села.

Све док су у Камбелевцу били Борисав и Миливоје, радила су оба одељења. Када су 1928. по казни (највероватније из политичких разлога) и били премештени у Македонију, уместо њих дошао Јован Кастратовић – Црногорац. Поново је школа сведена на једно одељење и то због недостатка учитеља. Јован Кастратовић водио је читаву борбу са Борисавом и Миливојем, јер нису хтели да му предају дужност, и да оду у Македонију. Ова борба на интервенцију тадашњег начелника за школство, завршила се победом Кастратовића и он је дошао за учитеља. Иначе, пре одласка у Македонију Бора Милић је 1929. године радио као учитељ у селу Штрбовац.

Бора Милић је, након ослобођења, заједно са учитељима Душаном Ћирићем из Студене, Чедомиром Манићем, Александром Ацом Милићем, Чедомиром Живадиновићем из Камбелевца и Најданом Крстићем из Завидинца, који је у то време обављао функцију секретара Среза Лужничког покренули су иницијативу да се отвори и четвороразредна Државна реална гимназија у Бабушници. Бора је имао четворицу синова: Будимира, Часлава, Петра и Драгољуба. Будимир Буда Милић је за разлику од свог прадеде Тодора био присталица социјалдемократских идеја, односно припадао је комунистичкој странци. Као пиротски гимназијалац учествовао је на демонстрацијама 27. марта 1941. године против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Учесник је НОБ-а. После рата био је припадник Одељења за заштиту народа- ОЗНЕ, а након тога бавио се адвокатуром.

Његов унук Алексамдар Саша Дракулић каже да му је деда Буда дао један од најмудрих савета у животу: „Мили мој, немој никада да се бавиш политиком“.

О финасијској и политичкој моћи породице Тодора Милића говори и чињеница да је један од првих аутомобила у Лужници управо стигао у фамилији Тодора Милића. Власници првог аутомобила били браћа Бора и Александар т. Милић,као њихов брат од стрица учитељ Миливоја Милић. Занимљива је чињеница да је један део тог аутомобила остао и до данашњих дана. Наиме, шасију аутомобила купио је Иван Хаџи Здравковић и на њу намонтирао казан за ракију, да би био покретан.Казан за печење ракије и дан данас стоји у авлији покојног Божидара Здравковића, сина Ивановог,са шасијом аутомобила који је некада припадао породици Милић.

Након Другог светског рата, комунистичке власти су одузели њиве и шуме породици Милић и поделили је тз.“беземљашима“.

На основу Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији члан 3. став 6. од 1946. године одузимано је земљиште обрадиво као и необрадиво изнад 3 хектара оним породицама које су не земљорадничке, и та имовина улази земљишни фонд (државни). Тако је Милићима одузетао 24 хектара и педесет ари земљишта:

1. Милић Т. Борисав укупно 6 ха. 53 ари,

2. Милић М. Александар укупно 6 ха,

3. Милић Т. Александар укупно 6. ха,

4. Милић Миливоја укупно 6.ха.

Нико од Милића није поднео захтев за повраћај земљишта када је донесен Закон о реституцији (Закон о враћању одузете имовине и обештећењу).

2. Панта Дробњак, председник окружних напредњака и начелник округа

Напредна странка је своје почетке и рад у пиротском округу везала име Панте Дробњака, адвоката, кога је напредњачка влада поставила начелника пиротског округа одмах по паду либералне владе.

Не бирајући средства у борби против политичких противника, Панта Дробњак је у својој странци стекао такву репутацију „чувара реда" да је ова сматрала својим „амбасадором" у Пироту. Био је прави мајстор креирању кривица својих политичких противника. Кад год би Напредна странка била на власти Панта би поново био постављен за начелника пиротског округа, ако је пре тога био уклоњен са те функције. Од 26 начелника пиротског округа, колико их је у раздобљу 1878 — 1914. Године било на овој функцији, Панта је једини провео више од шест година.

Ниједан други начелник није на овом положају остао дуже од три године, око 20 је на овој функцији било највише годину дана, Својим непопуларним методама за ширење утицаја Напредне странке, Панта Дробњак јој је више штетио но што јој је у округу донео

У пиротском округу Напредна странка није стекла значајније позиције ни после њеног обнављања 1906. године. То је најзад схватио и Панта Дробњак, који се постепено повлачио из политичког живота. Са његовим повлачењем нестајало је и оно мало утицаја који је ова странка у округу, захваљујући у првом реду њему, имала.

Од осталих виђенијих напредњака у Срезу Лужничком треба поменути Филипа Станковића „газда Вилипа“ из Студене, Цветка Матејића из Преске и Вукашина Илијића, кафеџију из Великог Боњинца.

3. ФИЛИП СТАНКОВИЋ „ГАЗДА ВИЛИП“ ИЗ СТУДЕНЕ

Филип Станковић ( рођен 1896. године) из Студене био је један од познатијих напредњака у Срезу Лужничком. У својој монографији „Студена-село у Лужници“, аутора Драгана Милосављевића стоји да је Филип Станковић био познати студенски домаћин, власник кафане „На Дел“, у народу познатија као „Вилипова мејана“. Филип потиче из старе фамилије Пејчовци, а кафану је отворио 1922. Године, која је у данима пре Другог светског рата, па и после рата, представљала центар свих дешавања у селу. Код њега су у кафану , раном зором на коњима, долазили из Бабушнице срески начелници и писари, лекари, учитељи и друге угледне личности из Лужнице да попију кафу. Међу сталним гостима Филипове кафане били су и Душан М. Ћирић, познати хроничар лужничког и пиротског краја, као и чувени учитељ Славко „Лаф“ и поп Жика из Стрелца. Кафану је на истом месту држао и његов отац Пејча Станковић-„још у турско време“. Са супругом Станком изродио је седморо деце: три сина и четири ћерке.

4. ЦВЕТКО МАТЕЈИЋ; ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ПРЕСЕКА

Цветко Матејић (1844-1911) рођен је у селу Пресека од оца Матеје и мајке Досте Пауновић. Потиче из фамилије Рамаданци. Када је 1879. Године гранична линија, идући вододелницом, поделила село, део његовог плаца са кућом остао је на бугарској страни. Он са тим није мога да се помири, па је својој жени Пејани наредио да помери коље и заставице како би му кућа и део плаца остали на српској страни. Кнез Милан чуо је за случај Цветка Матејића и успоставио је контакт са њим и постали су пријатељи. Кад год би краљ Милан долазио у Ниш или Пирот Цветко би се се срео са њим. Сусрета је било у Нишу у коме се краљ Милан преселио на извесно време (Видојко Петровић: „Пресека“) .

Цветко Матејић је био дугогодишњи председник општине Стрелац. Ђура Златковић Милић у својој књизи „Зла времена“ каже Да је Цветко био веома строг, али педантан. Сматра се да је много учинио за развој хигијене у својој општини. Он је , кажу, повремено вршио контролу чистоће по сеоским кућама и нарочиту пажњу обраћао је на хигијену постеље, посуђа, стамбених просторија, дворишта и свега онога што је било значајно за очување здравља становника. Неуредне и непослушне строго је кажњавао, па су га људи ценили и поштовали, али су га се и бојали.

НАПРЕДЊАЦИ У СРЕЗУ ЛУЖНИЧКОМ НА ИЗБОРИМА ОД 1878-1914. ГОДИНЕ

Избори 29. Х 1878. године

Познато је да су ови избори одржани под либералном владом Јована Ристића, која је посебно истицала своје заслуге за ослобођење нових округа и стицање државне независности. Иако је познато да су се либерали одржавали на власти полицијским терором, шпијунажом и насилним угушивањем сваког демократског покрета, први посланички избори у пиротском округу протекли су релативно мирно.

За посланика среза Лужничког изабран је Миладин Манчевић, земљорадник из Беровице

За посланика среза Трнског изабран је Давид Петковић, трговац из Црвене Јабуке.

Избори 30. XI 1880. године.

У Лужничком срезу за посланика изабран је ГРИГОРИЈЕ ПОПОВИЋ, свештеник из Стрелца испред Радикалне странке. Исте године Григорије је ухапшен и вше од пола године провео је изу затвору. Зато су организовани допунски избори за избор посланика у Пиротском округу.

Избори 7. IX 1883. године.

На овим изборима тријумфовали су убедљиво радикали. Скупштина, у којј су радикали чинили ог ромну већину, никада није ни заживела. Распуштена је и пре конституисања.

Само месец дана после распуштања радикалне скупштине, која практично није ни почела да ради, настали су они ванредни догађаји, чији узроци нису изоловани од догађаја везаних за распуштање скупштине. Они ће за извесно време ослабити утицај радикала у читавој земљи, па и у пиротском округу. Била је то тимочка буна.

Након слома тимочке буне почиње прогон радикала од стране напредњака. Из пиротског округа најтеже је прошао Маринко Голубовић, посланик лужничког среза. На основу оптужбе начелника лужничког среза, бр. 2250 од 22. новембра 1883., он је осуђен на десет година робије у тешком окову, због тога што је наводно, као посланик прикупљао потписе грађана који су од Велике народне скупштине имали да траже збацивање краља Милана са престола и избор за краља његовог сина Александра.

Радикална странка у пиротском округу привремено престаје са радом.

Избори 25. 1 1884. године.

Победа напредњака

На овим изборима у Срезу Лужничком за посланика је био изабран Тихомир Марковић, либерал, земљорадник из Бабушнице који је одмах након избора поднео оставку како би омогућио победу напредњачком кандидату. На допунским изборима у Срезу Лужничком поред начелника пиротског округа Тодора Поповића велико ангажовање за победу напредњачког кандидата показао је и министар унутрашњих дела Стојан Новаковић. Новаковић је из Ниша упутио начелнику

округа Поповићу телеграм следеће садржине:

Начелнику округа Пирот,

Избор у Лужници на место Тиће (Тихомира Марковића — прим Р.В.) биће у идућу среду. Нађите згодног кандидата. Будите спремни на указ данас или сутра. За депутацију после тога јавићу.

Мин. ун. дела

Ст. Новаковић

Ангажовањем и окружних и среских напредњачких функционера, на допунским изборима у лужничком срезу, за посланика је изабран АНТАНАСИЈЕ ЈОНЧИЋ, свештеник из Злокућана (данашњег Драгинца).“) Његову кандидатуру и избор обезбедио је лично Тодор Поповић, окружни начлник.

Након ових избора одржано је још неколико изборних циклуса, али напредњаци нису имали никавог успеха, што је довело до тога да се странка угаси. После 1887. године Напредна странка се у округу свела на Панту Дробњака и његове малобројне личне пријатеље, који су поново дигли главе тек 1895. године, али за врло кратко време и без икаквог значајнијег политичког ефекта. Тада су и ретки појединци схватили да Напредне странке у округу није ни било, већ да се она сводила на шаку људи.

Али до чудног преокрета долази на изборима који су организовани 1898. године.

Избори 23. 5. 1898. године.

Нови скупштински избори наређени су били за 23. мај 1898. године. Са истим изборним телима, на 31.059 пореских глава, пиротски округ је опет имао да бира 11 посланика. Пошто је краљ раскинуо сваку везу са радикалима, они у овим изборима нису учествовали. У таквој ситуацији у пиротском округу су предизборну агитацију, углавном, водили „отпадници“ Напредњачке и Либералне странке, тј. притајени напредњаци и „независни либерали". Краљево разрачунавање са странкама очито се огледало и у пиротском округу. Ниједна политичка странка организовано и јединствено није учествовала на овим изборима. Из такве политичке атмосфере произашли су посланици пиротског округа, чија политичка боја није била довољно јасно манифестована ни уочи ни у току избора. У лужничком срезу су на овим изборима изабрани ВИДЕН СТАНКОВИБ, трговац из Стрижеваца, и напредњак АНДОН РИСТИЋ, трговац из Стрелца;

Међу изабраним посланицима највише је било напредњака. Иако њихова странка није постојала, они су у округу деловали доста организовано.

На изборима који су организовани од 1901 до 1903. побеник избора за народног посланика био је Марјан Вељковић, трговац из Масуровца који је био члан Народне радикалне странке, а касније када је напустио радикале приступио је новоснованој Самосталној радикалној странци.

Марјан је убијен трећег дана после избора, 11. септембра 1903. године, тек што је био добио посланичко пуномоћје. Убијен је увече, око 20 часова, из заседе. Убиство је извршено на путу између Стрелца и Масуроваца, код места зв. „Страње". Марјан се те вечери враћао из Стрелца сво-јој кући у Масуровцима. Био је на коњу када су га завереници опколили и у мраку убили. Господин Векослав Пејчић у једном тексту за „Лужничке новине“ пише да место на коме је убијен Марјан носи име „Коњи кладенац“ које је касније народ прозвао „Марјанова проклетија“.

На споменику, у Масоровачком гробљу, пише: „Покојни Марјан Вељковић живе 50 година. Убили су га зликовци и проклети да су. Убише га 1903. Подиже споменик брат Јевта“.

Поводом овог убиства власти су необично брзо завршиле са истрагом. За тобожње учешће у завери осумњичени су: Панта Дробњак, бив. окружни начелник из Пирота, Алекса Златановић, Стеван Миленковић, Стеван Јевтић, Петко Стојановић, Тодор Ранчић и Андон Ристић, сви из Стрелца, Филип Станковић из Студене, Стојан Здравковић, Петар Дарда и Тодор Милић, из Камбелевца и Данча Пешић из Раљина.

Сви осумњичени били су напредњаци. Многи од њих осуђени су на временске казне од 6—20 година робије. Панти није ни суђено а Петар Дарда, Тодор Милић и Данча Пешић ослобођени су услед недостатка доказа.

ДА ЛИ СУ НАПРЕДЊАЦИ ЗАИСТА ОРГАНИЗОВАЛИ И УБИЛИ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА МАРЈАНА ВЕЉКОВИЋА ИЗ МАСУРОВЦА?

Ван сваке је сумње да је мотив Марјановог убиства био политички. То потврђује и време када је убиство извршено и личности којима је за убиство суђено. Но, и поред спроведеног поступка „по закону", и поред „признања" неких од осумњичених и оптужених, многа питања, везана за ово убиство, остала под велом тајни и сумњи, док на многа одговори нису ни тражени ни добијени. Само се по себи намеће, на пример, питање заштоби напредњаци сковали заверу против Марјана? Они су и раније, а посебно у лужничком срезу, трпели изборне поразе, па зашто би баш сада, после избора од 8. септембра 1903. године, он, Марјан, био крив за њихов неуспех? Да ли се Тодор Милић светио Марјану Вељковићу зато што је издејствовао враћање школе и ученика из Стола у Камбелевац? То засигорно није био мотив убиства. Па који мотив су имали напредњаци који буквално нису ни постојали да изврше убиство над послаником Вељковићем. Не постоји ни један мотив да оптужени напредњаци почине овакав страшан злочин. Али после мајског преврата 1903. године, у целој земљи, а посебно у пиротском округу, напредњаке није било тешко осумњичити, оптуживати и окривити за било што. Јер, они партије формално нису ни имали а радикали им никада у округу нису праштали неке њихове раније политичке рачуне. Напредњаци су хапшени, мучени, пребијани... и такви су били спремни да признају и оно што су урадили и оно што нису. Тако су радикалне власти „расветлиле" Марјаново убиство. А да ли су можда сами организовали и спровели убиство свог „бившег саборца“ никада нећемо сазнати. Али неке чињенице иду у прилог тези да су можда радикали убили посланика Вељковића.

Мислимо да су га овим, уствари, само замаглиле. Јер, много више има ра-злога за сумње да су Марјаново убиство режирали баш они, радикали. Таквој логици иду следећи моменти: Марјан је са Радикалном странком дошао у сукоб још 1888. године када је у Великој народној скупштини гласао против устава. Од тада па све до 1901. године, Марјан од странке није никада помиљан ни кандидован за њеног посланика. Зато је и био један од оснивача Самосталне радикалне странке чијом појавом је слабио утицај радикала. Баш на изборима после којих је убијен Марјан је био носилац прве самосталне кандидатске листе у округу, са које су, од петорице кандидата, њих четворица изабрани за посланике.Радикали, који су до тада, од свог оснивања, увек побеђивали на изборима у округу, те 1903. године убедљиво су поражени од самосталаца. . Од тога пораза радикали се у округу неће опоравити скоро никада. .. Велики број бирача у округу окренуо им је леђa... Брзоме 'успеху и афирмацији самосталаца умногоме је доприпео у народу веома популарни Марјан Вељковић. Читаву истрагу, па и судски поступак у вези са Марјановим убиством, водили су радикални органи власти. Вероватно је да су радикални органи власти све учинили да ни сенка сумње за ово убиство на Радикалну странку не падне.Сви наведени моменти представљали су и представљају довољан разлог за реалну предпоставку о могућности да су Марјаново убиство организовали његови политички противници из Радикалне страчке. Притом је било могуће да су за овај посао ангажовали и неког напредњака.

Марјаново убиство није нимало ослабило позиције самосталаца у округу. Напротив, његово убиство је утицало на пораст и јачање њихових позиција. Уместо Марјана, за посланика је, на накнадним изборима, изабран његов син, Јевта Вељковић. На следећим посланичким изборима, 1905. го-дине, самосталци су освојили свих пет посланичких мандата у округу.

МАРЈАН ВЕЉКОВИЋ- ПОЛИТИЧКИ МУЧЕНИК СРЕЗА ЛУЖНИЧКОГ

МАРЈАН ВЕЉКОВИЋ, посланик среза дужничког, роћен у селу Масуровцима, у Лужници, у осредњој по имовном стању сeоској породици. У току целог живота бавио се земљорадњом и

живео је од ње.

Иако неки кажу да је Марјан био демагог, код сељака целе Лужнице он је важио за великог народног трибуна и заштитника сиромашних сељака. Био је веома отресит, интелигентан и

речит човек. Иступао је оштро и веома отворено. Позната је и прича да је Марјан „скинуо водне официре са коња". Наиме, Марјан је једном приликом присуствовао војном егзерциру у Барју крај Пирога. Том приликом он је приметио да водни официри, који су та– да имали право на коње, нарећују војницима да трче за њима, а они на коњима у галопу . . . Прича се да је Марјан том приликом рекао љутито: „ . . . нећете више јахати коње" и, као посланик, из– дејствовао у Скупштини да се водни официри лише те привиле- гије. Од тада, прича се, водни официри нису више имали право на коње . . .

Ђура Златковић Милић у „Злим временима“ каже да је Марјан Вељковић на скупштинске седнице одлазио у сељачком оделу, а о рамену је носио торбу од козије длаке и у њој зобени хлеб са застругом соли и луком. Тиме је желео да „представи“ свој крај сиромашним. Запазио је да људе у градовима више цене по оделу, а не по њиховим људским вредностима. Таква неједнакост и потцењивачки однос према слабије одевеним људима, Марјана је вређала. Варошки одевени људи били су цењени и уважавани, па им је у хотелима указивана одговарајућа пажња, а Марјану се догодило да „сељак" не буде са пажњом примљен и услужен у хотелу. Једном приликом, он се појавио у хотел са варошким оделом и шеширом на глави, па му је као таквом благонаклоно пришао келнер. „Лонац црне кафе, молићу“ — рекао је Марјан келнеру. Схватајући то као шалу келнер је поновио питање, али је Марјан остао при истој поруџбини, Послужен је Марјан лонцем црне кафе. Тада је он згужвао свој шешир и загњурио га у лонац, рекавши: „Нека пије онај коме је намењена, а ја одох на скупштинску седницу“. Овим је Марјан казао да кафа није намењена човеку, већ оделу које је на њему, па с тога нека га оно и пије.

Марјан је био врло доследан човек. Због тога је често долазио у сукоб и са неким својим политичким пријатељима. Он се, на пример, није могао сложити са предложеним нацртом устава (тз. радикалског устава),па је 22. XII 1888. године у Скупштини гласао против њега. Он је био једини посланик из округа пиротског мећу оних 75 колико их је било против радикалског устава.

Зато је заједно са Тасом Живићем, трговцем из Беле Паланке, Костом Стојановићићем, адвокат- ом из Пирота и Живојином Хаџићем, напре професором у Лесковцу а затим школским надзорником у Пироту., основали Самосталну радикалну странку. Поред некадашњих радикала, самосталцима у пиротском округу су прилазили и некадашњи либерали као и политички до тада неопредељени.

Захваљујући харизматичном вођи Марјану Вељковићу Самостална радикална странка убедљиво победила радикале на изборима 1903. године, када се десило највеће политичко убиство у Лужници. Убиство Марјана Вељковића.

Претрагом штампе из тог периода нисмо успели да пронађемо вести о убиству посланика Марјана Вељковића. Нити вести о његовим убицама. Једино је „Полицијски гласник“ из септембра 1903 објавио кратку вест о убиству:

„Ноћу између 11. и 12. септембра око 8 и 9 сати Марјан Вељковић, из Масуровца, среза лужничког, изабрани посланик, погинуо је од непознатог зликовца у атару села Стрелца.Истрага је најживље предузета. Одмах је начелник окружни отишао на место догађаја“

Марјанов брат Јевта Вељковић био је посланик пуних 9 година .

(За овај текст коришћени су: текстови историчара Милана Ст. Протића, Скупштински избори у пиротском округу 1879-1914 Радована Влајковића, „Зла времена“ Ђуре Златковића, „Камбелевац-беше село“ Божидара Здравковића).

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.