ПОРОДИЦА ПОТИЋ ИЗ ГОРЊЕ МАХАЛЕ- „ШАМАЛЕЈЕ“

Кратки историјат предратне Бабушнице

Иако је указом Убр. 2073, од 23. јануара Његовог Краљевског велицанства Александра I Карађорђевица Бабушница 1925. године добила статус варошице она је ипак била село са деведесетак кућа.Територијалном организацијом Србије из 1878. године, Бабушница је припадала Сурачевској општини. Поред Бабушнице у оквиру сурачевске општине прприпадала су још и села Извор, Сурачево, Љуберажда и Горчинци. Срез лужнички сачињавало је 57 села сврстаних у 13 општина( Стрижевачка, Ресничка, Сурачевска, Радињинска, Столска, Великобојинска, Кукавичка, Студенска, Стрелачка, Шушковачка, Звоначка, Боровска и Крњинска). Новом територијалном организацијом из 1885. године у Срезу лужничком укинуто је 9, а основано 7 општина.Међу новооснованим општинама била је бабушничка општина која је обухватала Сурачево, Извор, Бабушницу, Злокућане (Драгинац), Калуђерево и Радошевац.

Pročitajte još:

Како је изгледала Бабушница пре Другог светског рата најбољи опис даје Миломир Миладиновић у својој књизи «Бабушница под бугарском окупацијом».

Раскрсница или «Центар» како је ми зовемо била је и пре Другог светског рата, а оно што је било занимљиво да је тако мало место имало велики број кафана. Имало је и Градску читаоницу, Соколско друштво, Удружење четника Бабушнице, Одбор за улепшавање Бабушнице, Фудбалски клуб, Одбор за изградњу Спомен- Храма ( цркве), нову зграду основне школе (1938), Зграду штаба војске Краљевине Југославије, први ауто, трговце, занатлије и политичке партије.

О значају соколских друшaтва најбоље говори текст у „Времену „ од 14.1.1934. под насловом - Оснивање соколсне чете у Звонцу, среза Пужничног.

У тексту пише:

Иницијативом месног пароха и учитеља основана је y Звонцу срез Лужнички, Сеоска соколска чета, која броји прекo 90 чланова вежбача и помажуће. Нарочито је вредно напоменути да

се у чету уписзло око 20 девојчица за чланице вежбаче. чија је начелница врена г-ђица Гизела Матешковић, учитељица.

Скуп је отворио пригопним говором парох звоначки г, Тодор и дао реч г. Живанчевићу који је говорио о зачетку coколства и њеном значају за овај крај. После тога говорио је С .Илић о идеји соколства уопште и историском развоју соколства код нас.

Након овога приступљено је избору управе.

Она је изабрана овако: за начелника, капетан l кл г. Живанчевић, командир 39 гр. чете, за начелницу r-ца Гизела Матешковић учитељица, за старешину г. Александар Стојановић, претоп. за тајника г. Станимир Илић, учитељ и за благајника Виљко Тодоровић, кафеџија.

Дан оснивања соколске чете у Звонцу била је велика манифестација соколске идеје за Звонце и околину јер било много гостију из околних села, међу којима и соклски радници учитељ из Одоровца г. С. Барђевић и учитељ из Кусе Вране г. Србислав Костић

Најбогатији човек предратне Бабушнице свако је био Лазар Станковић, општински писар у општини Стол и Бабушници који је имао и кафану «Сарајево» која се налазила на месту где се некада налазио «Савремени дом». О самој градњи кафане Лазар Станковић је оставио рукопис („Житије о мојој механи“) писан 1907. године. Данашња улица 7. јули пре рата носила је назив улица Краља I Александра Ту где је сада зграде општине била је среска ливада која је служила за испашу стоке или шутирање лопте, а ту је и одиграна прва фудбалска утакмица новооснованог фудбалског клуба: Бабушнички спорт клуб „Лужница“.

1. Споменици предратне Бабушнице

Поред раскрснице, на тој ливади, налазио се споменик палим ратницима у Балканским ратовима и Првом светском рату. Био је израђен од већих камених комада, лепо обрађених и кружно поређаних. На жалост, нема фотографије тог споменика, а ко га је порушио не зна се. Неки кажу да су то учинили Бугари када су окупирали Бабушницу 1941. године и срушили га као освету српским јунацима који су их прегазили након пробоја солунског фронта, док Драгослав Манић Форски у својој монографији „Лузница“ каже да су споменик порушили лажни првоборци, који нису ни видели фронт, али су зато, храбро, јуришали на споменик лужничким ратницима из Балканских и Првог светског рата и порушили га да није остао камен на камену. На жалост, није остала ни фотографија тог споменика. Када смо код споменика „Мале новине“ од 11.9. 1899. године, на страни 2, доносе чланак о иницијативи за подизање споменика Милану Обреновићу у Бабушници.( Мале новине, дневни лист за свакога излазиле су у Београду свакодневно од 4. априла 1888. до октобра 1903. године са прекидима 1900. и 1901. Први власник је била Штампарија Медицијан и Кимпановић, а одговорни уредник Ђорђе Кимпановић. Од 6. фебруара 1889. власник новина је Пера Тодоровић који је дефинисао профил листа и усмеравао његов развој и од њега начинио први модерни дневник у Србији.). Поред те вести, у наставку се ређају телеграми подршке за покретање ове иницијативе. Тако наш бртишевчанин Ђорђе Матејић, писар Среза Кључког пише у свом телеграму:

„Као син места у чијој се средини подиже споменик у славу и част витешког ослободиоца Лужнице Њ.В. Краља Милана команданта активне војске, где је и мене први зрачак сунца слободе обасјао хитам да честитам одбору почетак данашњег рада са жељом да под мудром управом врховног команданта нашег узвишеног господара и Краља Александра I спорим сунце слободе озари и осталу нашу браћу у Старој Србији и Македонији и да се и тамо овакви споменици засијају. У то име кличем: Да живи Краљ Александар I. Да живи врховни Командант активне војске и ослободиоц Лужнице Краљ Милан. Поздрав лужничанима“. (Ђорђе Матејић из Братишевца, писар Среза Кључког).

И Краљевска влада честитала је лужничанима иницијативу за подизање споменика.

„ Краљевска Влада честита народу Среза Лужничког на мисли, да захвалност своју према ослободиоцу своме овековечи и видним спомеником који ће и потомство подсећати на велико дело Краља Ослободиоца а и савременике тога дела као и потомке вазда подстицати на ону велику дужност верности и оданости коју сви треба да осећамо према нашем узвишеном владаоцу Њ:В: Краљу Александру I и српској династији. У то име краљевска влада, придружујући се осећајима народа среза лужничког кличе: Да живи Њ.В. Краљ, Узвишени Господар Александар I. Да живи Ослободилац нових предела Њ.В. Краљ Милан“.

Др Владан Ђорђевић

Пуковник Драг. Вучковић

Ђ.А. Генчић

Живан Живадиновић

Иницијативу за подизање споменика покренуо је Виден Станковић, председник општине Горњи Стрижевац и народни посланик скупштине Краљевине Србије. У циљу реализације ове идеје оформљен је и Одбор за подизање споменика Њ.К.В. Краљу Милану.

Иначе, Виден Станковић је са својим добровољцима из Лужнице већи део свога живота провео четујући против Турака на Сувој планини и око ње. Акције његових добровољаца појачане су у току 1876/77. године и нису престајале све до ослобођења овога краја од Турака. Виденове акције биле су обухваћене и ратним плановима штабова појединих српских војних јединица за време рата 1877/78. године. Под командом српске регуларне војске, Виден је са својим добровољци, а учествовао децембра 1877. године у борбама за ослобођење Беле Паланке. Када је српска војска ушла у Бабушницу, на њеном челу налазио се Виден Станковић.

Док су трајале борбе за ослобођење Пирота, на Нишору и Будинделу, у Знепољу је оружану акцију против Турака организовао Аранђел Станојевић, из села Бабе. Уз помоћ Давида Петковића из Црвене Јабуке, проте Стевана Поповића из Црне Траве и других он је подигао оружани устанак како би убрзао ослобођење Пирота и Знепоља. Ова, као и друге сличне акције појединаца и мањих група, олакшале су извршавање ратних задатака српској војсци у пиротском крају у рату 1877/78, године.

Утемељивачима Либералне странке у лужничком срезу сматрају Виден Станковић из Стрижевца и Давид Петковић из Црвене Јабуке.

Користећи свој политички утицај Виден се нагло обогатио, отимајући од сељака задсталу спахијску земљу. Од сељака села Стрижевца прикупио је 600 дуката да за рачун села откупи имање неког Сулејмана, који је после ослобођења дошао да изврши распродају. Од купљеног имања сељаци су добили мањи део док је већи и квалитетнији Виден задржао за себе, иако се знало да га није купио за свој новац.

Куповином имања од Турака по багателној цени стекао је велики иметак. Његово имање „Полопатица", на раскршћу пута Пирот — Бела Паланка — Бабушница, износило је више десетина хектара. У Бабушници је подигао кафану и прву кућу од тврдог материјала. Као председник стрижевачке општине и вишегодишњи посланик, користио је сваку прилику да се обогати. Притом није бирао средства, примењујући често и преваре.(Радован Влајковић: Скупштински избори у Пиротском округу 1878-1914).

НЕ ПОСТОЈЕ ПОДАЦИ О ТОМЕ ДА ЛИ ЈЕ СПОМЕНИК ИКАДА ПОДИГНУТ.

2. Долазак српских краљева у Лужницу

За Давида Петковића из Црвене Јабуке кажу да је био најзаслужнији за долазак Краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин у Црвену Јабуку. Наиме, они су 1899. године посетили цркву „Св. Цар Константин и царица Јелена“ и том приликом су даривали два звона, једно као њихов дар, а друго као дар Краљевине Србије.

Свима је познато да је српско војно утврђење са комплексом бункера и магацина из 19. века“ у Доњем Стрижевцу изградио краљ Александар Обреновић у периоду од 1892 - 1893. године. Градња је коначно завршена 1893. године.Решењем Министарства културе Србије бр. 633-1/80-01, од 12. маја 1980. године овај објекат, који мештани зову “Шанац”, проглашен је културним добром.Крајем 19. века је тврђава представљала издвојени део касарне из Пирота, Трећег пука, који је превасходно коришћен као магацин за оружје,ратног материјала и опреме.

О доласку Краља Александра I Карађорђевића у Бабушницу писао је дневни лист „Време“ у броју од 3. јуна 1927. године. О посети крања Бабушници пише:

....... После села Блата Краљ се зауставио у Бабушници, лепом малом среском месту, у коме је пуцњава прангија објавила да Краљ долази.

Свет је испунио улице и Краљ је зауставио свој аутомобил на раскрсници, где су били г. Александар Станковић, срески поглавар и велики број сељака. Краљ је приметио неколико старих ратника са солунског фронта и неколико инвалида и са њима дуже времена разговарао.

Док је краљ разговарао са инвалидима, једна девојка у црнини, држећи венац ружа у рукама, једне сељачке чарапе и један везени чаршав пришла је бојажљиво Краљевом аутомобилу и пружајући Краљу цвеће рекла је: „У име женског света Бабушнице, поздрављам Вас Господару, и подносим Вам у знак верности и оданости ове наше поклоне. Потом је, пружајући Краљу чарапе, збуњено додала:“То Вама, а ово Вашој Госпођи“- и показала на извезени чаршав. Краљ је смешећи се примио поклон и заблагодарио девојци.

Ново пуцање прангија и ново клицање поздравили су Краља у тренутку када је напуштао село. Дуж пута, у селима (Горчинце, Љуберађа, Грнчар, Голубовићи Модра Стена,Велико Боњинце) у која је Краљ наилазио, као и по малим засеоцима,сељаци су поздрављали Краља одушевљено“.

Лужница.

3. Долазак српских војвода у Лужницу

Лужницу су посетили и славне српске војводе: Живојин Мишић и Степа Степановић.

За Живојина Мишића се зна да је ноћио у кули од камена у Горњем Крњину, након посете јединицама српске војске које су чувале бугарску границу.

И војвода СТЕПА СТЕПАНОВИЋ је био чест гост Виденове кафане у Бабушници.

Степа Степановић, истакнути војсковођа, војвода српске и југословенске војске, суделовао је у свим ратовима Србије од 1876. године до 1918. године, а у балканском рату командовао је Другом армијом и био под Једреном, док је у Првом светском рату, најпре заступајући одсутног начелника штаба врховне команде Радомира Путника, организовао мобилизацију и концентрацију целокупне српске војске , а потом је командовао Другом армијом која је разбила Аустијанце на Церу и која се истакла у бици на Дрини, Колубарској бици, а касније и пробоју Солунског фронта.

Интересантно је да је Степа Степановић вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада примио у Бабушници. Ево шта историчари Саво Скоко и Петар Опачић пишу у књизи „ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ У РАТОВИМА СРБИЈЕ“ (БИГЗ, 1973. године).

„У тим судбоносним тренуцима српске историје Степа Степановић је заступао начелника штаба Врховне команде војводу Радомира Путника- који се налазио на лечењу у Глајхенбергу у Аустроугарској. Наиме, после демобилизације Друге армије у августу 1913. године Степа је стављен на располагању министру војске, који га је у априлу 1914. поставио за председника Комисије за утврђивање граничног фронта према Бугарској, где је остао све до објављивања указа о мобилизацији српске војске.

У рано јутро 29. јуна, док је Степа пред кафаном у Бабушници очекивао да му кафеџија донесе црну кафу, деловођа му је уручио телеграм о погибији аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада и његове жене Софије у Сарајеву. Када је прочитао депеш, Степа је неколико тренутака гледао у даљину, а онда испричао њен садржај члановима Комисије и узбуђеним гласом додао:

„То не ваља. Дај боже да Аустрија не баци кривицу на нас. Ако то буде имаћемо страшан рат, можда европски или још горе, а ми се нисмо још ни одморили, а о спреми да и не говорим“.

4. Политичка сцена Лужнице и полтичка убиства.

Након ослобођења од Турака у Лужници су формиране три странке: Либерална са Виденом Станковићем на њеном челу, Напредњачка са Тодором Милићем из Камбелевца као повереником за Срез Лужнички и Радикална странка са једним од најпознатијим политичарем из овог краја Марјаном Вељковићем из Масуровца. Срез Лужнички је увек имао посланика у Скупштини Краљевине Србије. Међу представницима народног парламента нашли су се и Григорије Поповић, свештеник из Стрелца испред Радикалне странке, Маринко Голубовић, трговац из Брестов Дола,Тихомир Марковић из Бабушнице испред либерала, Антанасије Јончић, свештеник из Злокућана (данашњег Драгинца), Виден Станковић из Горњег Стрижевца испред либерала, Никола Поповић из Великог Боњинца,Андон Ристић из Стрелца, Марјан Вељковић из Масуровца, Јевта Вељковић из Масуровца....

МАРЈАН ВЕЉКОВИЋ

Марјан Вељковић био је на почетку своје политичке каријере најпопуларнији политичар у Лужници испред Радикалне странке. . У Лужници он је био познат као принципијелан и веома популаран међу радикалима. Иако неки кажу да је Марјан био демагог, код сељака целе Лужнице он је важио за великог народног трибуна и заштитника сиромашних сељака. Био је веома отресит, интелигентан и

речит човек. Иступао је оштро и веома отворено. Тако се прича да је као посланик носио у Скупштину хлеб од овса из свог краја, да би посланике уверио о пасивности краја који је представљао и општем сиромаштву сељака. Исто тако позната је и прича да је Марјан „скинуо водне официре са коња". Наиме, Марјан је једном приликом присуствовао војном егзерциру у Барју крај Пирога. Том приликом он је приметио да водни официри, који су тада имали право на коње, нарећују војницима да трче за њима, а они на коњима у галопу . . . Прича се да је Марјан том приликом рекао љутито: „ . . . нећете више јахати коње" и, као посланик, издејствовао у Скупштини да се водни официри лише те привилегије. Од тада, прича се, водни официри нису више имали право на коње . . .

Запазио је да људе у градовима више цене по оделу, а не по њиховим људским вредностима. Таква неједнакост и потцењивачки однос према слабије одевеним људима, Марјана је вређала. Варошки одевени људи били су цењени и уважавани, па им јену хотелима указивана одговарајућа пажња, а Марјану се догодило да као „сељак" не буде са пажњом примљен и услужен у хотелу. Једном приликом, он се појавио у хотел са варошким оделом и шеширом на глави, па му је као таквом благонаклоно пришао келнер. „Лонац црне кафе, молићу“ — рекао је Марјан келнеру. Схватајући то као шалу келнер је поновио питање, али је Марјан остао при истој поруџбини, Послужен је Марјан лонцем црне кафе. Тада је он згужвао свој шешир и загњурио га у лонац, рекавши: „Нека пије онај коме је "намењена, а ја одох на скупштинску седницу“. Овим је Марјан казао да кафа није намењена човеку, већ оделу које је на њему, па с тога нека га оно и пије.

Због „радикалског“ устава из 1888 (гласао против) напустио је Радикалну странку и основао је Самосталну радикалну странку.

Марјан је убијен трећег дана после избора, 11. септембра 1903. годн-не, тек што је био добио посланичко пуномоћје. Убијен је увече, око 20 часова, из заседе. Убиство је извршено на путу између Стрелца и Масуро-ваца, код моста зв. „Страње". Марјан се те вечери враћао из Стрелца сво-јој кући у Масуровцима. Био је на коњу када су га завереници опколили и у мраку убили.

Поводом овог убиства власти су необично брзо завршиле са истра-гом. За тобожње учешће у завери осумњичени су: Панта Дробњак, бив. окружни начелник из Пирота, Алекса Златановић, Стеван Миленковић, Стеван Јевтић, Петко Стојановић, Тодор Ранчић и Андон Ристић, сви из Стрелца, Филип Станковић из Студене, Стојан Здравковић, Петар Дарда и Тодор Милић, из Камбелевца и Данча Пешић из Раљина.

Сви осумњичени били су напредњаци. Многи од њих осуђени су на временске казне од 6—20 година робије. Панти није ни суђено а Петар Дарда, Тодор Милић и Данча Пешић ослобођени су услед недостатка доказа.

Остала је ипак мистерија ко је стварно убио Марјана Вељковића и који је био мотив напредњака да убију посланика Самосталне радикалне странке.Али, са ове дистанце гледано већи мотив за убиство Марјана Вељковића имали су радикали који никако нису могли да дођу до изражаја у Срезу Лужничком због популарности посланика Вељковића. А у то време најлакше је било осудити напредњаке који нису имали никакав утица ни у срезу нити у Србији.

Убиство Марјана Вељковића није привукло пажњу српских новина у то време. Једино је „Полицијски гласник“ из 1903. У неколико реченица објавио да је Марјан Вељковић погинуо.

На место погинулог Марјана одмах је кандидован и изабран Марјанов брат Јевта Вељковић који је држао посланички мандат пуних девет година.

СТАРЕ ПРЕДРАТНЕ БАБУШНИЧКЕ ПОРОДИЦЕ (3)

ПОРОДИЦА ПОТИЋ- „ШАМАЛЕЈЕ“

Породоца Потић је била једна богата, угледна породица Бабушнице. Кућа им је била у калдрмисаној „ Горњој мали“. А иза куће велико имање.

Захваљујуци једној фотографији коју нам је послао Братислав Браца Петровић знамо како је изгледао стари „Шамалеја“

На жалост, нисмо успели да сазнамо његово право име (молимо све наше пратиоце који знају име „Шамалеје“ са фотографије да у коментару напишу његово име.). На фотографији је са Лазом „Кокошкарем“ из Шљивовика који се касније одселио у Белу Воду (Братишевац) и Станком Нешићем из Шљивовика, фамилија „Лепојнци“. „Шамалеја“ је највероватније био трговац, а имао је и велику имовину па се бавио и пољопривредом.

“Шамалејин“ рођени брат Сретен „Сречко“ Потић живео је у кући која се налазила на месту где се данас налази зграда Дома културе. Миломир Миладиновић у својој књизи „Бабушница под бугарском окупацијом“ каже да је Сретенова кућа била приземница од ћерпича са неколико локала, који су користили грнчари и лимари. Средишњи део куће, окренут ка раскрсници, Сретен је користио као стан. У двориште Сречкове куће била је још једна кућа у којој је живео његов син Драгомир „Гага велики“ Потић.У бабушници је живео и „Гага мали“, који је свирао тамбуру и први партузан из Бабушнице. И Гагу великог и Гагу Малог можете да видите на фотографији испред кафане Боже Црнатовића.

Сретен Потић имао је још једног сина-Момира „Мошу“ Потића. Током бугарске окупације интерниран је у Бугарску. Када се вратио имао је психичке пробле, по цео дан је лутао по бабушничким пољима, уз непрекидна осмехивања. Очигледно да је интернација оставила трага на његово психичко стање.

Један од најпознатијих „Шамалеја“, свакако је и Сретенов братанац Алекса Потић, познатији као „Лека Шамалеја“(Да ли је Алекса имао браћу или сестре-није нам познато). На фотографији из чувене Лазине кафане „Сарајево“ види се да је Лека био црномањаст, са брчићима, у оделу са краватом. Прави господин. Изгледим је подсећао на чувеног глумца Клерка Гебла.Ма, прави господин, у правом смислу те речи. Претпостављамо да је био и велики бабушнички плејбој, односно заводник. Он је први бабушничанин који је имао аутомобил. Што је још један доказ да је фамилија Потић, односно „Шамалеје“, била богата породица. Ако погледамо фотографију из 1939. године испред Лазине кафане јасно се види табла са натписом Ауто-станица. Претпостављамо да је Лека обављао посао аутопревозника, што би данашњим речником значило да је таксирао. Алекса Потић имао је сина Мићу који је завршио медицински факултет и специјализацију за уролога, а као кажу наши саговорници и Мићин син је уролог. Име Лекине супруге не знамо, као ни то где је преминуо и где је сахрањен. Да ли на бабушничком старом гробљу или на неком другом месту.

Шта се дешавало са „Шамалејама“ након рата, када су дошли Народноослободалички одбори није нам познато. Претпоставка је да су им, као и многим, тз „буржоаским“ породицама отили имовину. Шта се десило са аутомобилом Леке „Шамалеје“? Кућа у којој су некада живели Потићи продата је. У Бабушници више нема „Шамалеја“.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.