Ово је прича о Светиславу Станковићу и његовом оцу Лазару Станковићу. Прича о једној предратној, грађанској бабушничкој породици која је на неки начин симболизовала предратну историју Бабушнице.

Текст говори о успону породице Станковић, а касније и њеном паду након доласка комунистичких власти, а на крају и пад породице Станковић у заборав.

1. Успон породице Станковић

Pročitajte još:

Светислав Станковић је рођен 1. фебруара 1912. године, од оца Лазара (20.3.1886) из Стола и мајке Наталије (6.3.1884) из Ваве. Поред Светислава, Лазар и Наталија су имали још три ћерке: Надежду (4.4.1906), Веру (25.8.1919), Босиљку (13.11.1925.) и Душана (25.12. 1921).

Светислав Станковић је завршио Гимназију у Пироту 1927. године, а са двадесет година постао је секретар Бабушничког спортског клуба „Лужница“. Захваљујући његовој педантности и ажурности у фудбалском клубу остали су записници са седница скупштине клуба, као и многи рачуни и обавештења. С обзиром да је његов отац Лазар био један од најбогатијих људу Лужнице тог доба, све седнице скупштине клуба, као и све акције око прикупљања новца за функционисање клуба одвијале су се у кафани „Сарајево“ која је била у његовом власништву. У Србији су кафане постале најважније институције у којима се се распредале шкакљиве политичке теме, па су стога и биле идеално место за окупљање политичких противника актуелним локалним властима, као и полицијских и других, најчешће политичких доушника, који су у кафанама Бабушнице долазили до наскривенијих информација, као и тајни за које се мислило да никада неће бити откривене.

Лазар Станковић је брзо схватио да је политика веома важна за сваког пословног човека. Зато је и ушао у политичке воде. Био је, зајено са учитељем Александром Станковићем, један од првака Демократске странке и са њим је имао велики утицај у округу.Поред прелепог рукописа (краснопис) имао је таленат за ораторство. Био је сјајан говорник и својим ватреним говорима пленио је народне масе.

Иначе, због своје политичке активности Лазар Станковић је 12. јануара 1937. године у Кавадарце осуђен на 20 дана затвора о свом трошку зато што је у селу Сиркову (поред Кавадарца) како пише у пресуди „ растурао народу летак „Драги пријатељу“ са потписом А. Станојевића, Љ.М. Давидовића и Јов.М. Јовановића, a летак je одлуком Државног тужиоца у Београду КНСБр. 5477 од 31. септембра 1936. године забрањен због увреда и клевета Краљевске владе, а Лазар је исто тако растурао и остале сличне забрањене летке...“ Поред затворске казне, Лазар је био дужан да плати судску таксу од 40 динара и свим испитаним сведоцима на име дангубе по 20 динара, а присутним грађанима при ислеђивању сваком по 5 динара на име присутничке награде.

Лазар Станковић је за потребе своје кафане у Кавадарце набављао грожђе, а након Првог светског рата у селу Сирково куповао је земљу.

Лазар Станковић је учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Са српском војском преживео је албанску голготу, а учествовао је у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије. Носилац је Албанске споменице.

Вратимо се опет на Светислава Станковића.

Поред функције секретара фудбалског клуба, Светислав Станковић био је и члан Соколског друштва Бабушница, а након одслужења војног рока и члан Удружења четника Бабушнице. Захваљујући његовом оцу који је био, са Ацом Станковићем, учитељем из Бабушнице, челник Демократске Странке за пиротски округ, Светислав је захваљујући њиховом неспорном утицају, на лицитацији изабран за извођача радова за темеље будуће цркве, односно Спомен-Храма у Бабушници.

План за изградњу цркве (Спомен-Храма) урађен је 1929. године, а финансијскa конструкција за изградњу цркве завршена је 17.10. 1929. године. Планови за изградњу цркве прегледани су са статичке стране од Министарства грађевине Краљевине Југославије 5.6.1936. године, а са техничке стране план за изградњу цркве у Бабушници прегледан је 12.јуна 1936. године( БРОЈ 21017, Ревидент Јованка Капринић). План је садржао детаље армирано-бетонских конструкција за цркву у Бабушници.

На месту где је планирана узградња цркве некада су стајали камени крст и расло је свето дрво, миро , што се може видети на плану-мапи Бабушнице из 1923. године, а који је урадио Рус Михаил Анбросов-економ Среза Лужничког. На његовој карти нацртани су свето дрво миро и крст.

Формиран је Одбор за подизање спомен храма у Бабушници у чијем саставу су формирани управни и надзорни одбор, а задатак одбора је био да распише лицитацију (протокол) за изградњу спомен храма. Одбор је најпре расписао лицитацију за израду темеља.

Лицитација за извођење радова на изради темеља за подизање спомен храма у Бабушници извршена је на дан 22. августа 1937. године у Бабушници,на којој је као најповољнији лицитант изабран г. Светислав Л. Станковић,, за суму од 15.875 динара. Но, с обзиром да је Светислав Л. Станковић отишао на одслужење војног рока (на одслужење војног рока г. Станковић је отишао 12.4.1938. године, а вратио се 12.1.1939. године. Војни рок је служио 9 месециу чети жичаних железничара жжжЖелезничког пука у Котору. У његовој војној књижици, у рубрици оцена командира за време служења војног рока стоји: Способан за везивача жичаних ужета иписара. Владања примерног. Кажњаван није), Одбор за подизање Спомен Цркве-Храма у Бабушници, на седници која је одржана 26. јула 1938. године донео је одлуку о поништавању лицитације и расписивању нове. Такође Одбор констатује да,„ Предузимач г. Станковић није овлашћени грађевинар, предузимач или правни мајстор зидар, те је за овај посао непозван и потпуно нестручан“. Светислав Станковић је учествовао на лицитацијама за изградњу темеља Спомен цркве-Храма и зграду основне школе у Бабушницу на основу пуномоћја које му је дао Петар Ђ. Антић из Извора 25. августа 1937. године. Претпостављамо да је Петар Ђ. Антић имао регистровану грађевинску фирму у то време.

С обзиром на чињеницу да су у Бабушници на власти биле демократе, а да је један од виђенијих чланова странке био и отац Светислава, Лазар Ћ. Станковић, највероватније да није била расписана друга лицитација за изградњу темеља цркве, већ се чекао повратак Светислава Станковића са одслужење војног рока. О томе нам говори писмо зидара из Ваве: Уроша Алексића , Хранислава Адамовића и Ненад Манића, које су они упутили Светиславу Станковићу 5. маја 1939. године и у коме га они обавештавају да пристају на све услове који су прописани за изградњу Спомен Цркве-Храма у Бабушници. Интересантан податак из писма је помињање изградње костурнице...“ , а са зидањем Костурнице са обадве стране цркве, свим стубовима и улазног темеља за улазне басамаке све по плану“....

Светислав Станковић у истом писму одговара:

„Примио сам предње писмо к знању, на употребу и пристајем на све ваше услове у овоме писму, а на рад ћете ступити одмах. А материјал ћете увек имати довољно на лицу места код градилишта што ја примам на одговорност“. (5.маја 1939. године).

Урош Алексић је 8. јуна 1939. године од стране Светислава Станковића примио 1,300 триста динара, а 25. јуна су почели радови на изградњи темеља. Не зна се тачан датум када су завршени радови на изградњи темеља, али се зна да је темеље будуће цркве у Бабушници освештао Владика нишки Јован, пре бугарске окупације.

Иначе,прву понуду за изградњу темеља и костурнице спомен-храма у Бабушницу, 3. децембра 1937 дали су и мајстори из Стола: Ђура Јовановић и Петар Младеновић. Они су чак добили капару од 200 динара за почетак радова 1938. Године, али радови нису тада почели, због чега је и одбор за подизање спомен- храма у Бабушницу донео одлуку о поништавању лицитације.

Када се вратио из војске, Светислав је покушао да ангажује ове зидаре из Стола за почетак радова на темељима, али Петрар Младеновић у писму Лазару Станковићу, од 24. априла 1939. године.

У писму стоји: „Драги г. Лазаре , здраво, ево да ти јавим за рад што сам почео код ваше куће то ћемо завршити. А за цркву не могу радити пошто немам друштво. Мајстори ми траже 35. И 40 динара, прости неће мање од 20 динара. А за мене је то много и зато ти јављам да ја нећу дозволити да ваша пара оде код мене. Ви треба да знате да ја нисам Ђура и Бранко, него Петар. А ви се бојите а ја се мучим а ви ни абра, још сте говорили да сам вас ја преварио и узео паре. Ја мислим што сам радио код вас за ово време вреди 700 или 800 динара. Ја кад радим код вас ево неколико дана мучим муће за паре, а ви ни да чујете. Ја тамо радим а овамо продајем што ми није за продају. И зато ти јављам, собе ћу завршити и све што је погођено, а онда идем даље. У осталоме нема шта да ти пишем. ЦРКВУ ДАЈ КО ОЋЕ. Друго нема шта. Одговори без увреде. Петар Младеновић“.

О економској и политичкој моћи породице Лазара Станковића говоре и документи из којих се види да је његов син Светислав Станковић учествовао и у изградњи зграде основне школе у Бабушници о чему говоре многи документи које је иза себе оставио господин Станковић. Зграда основне школе завршена је 1938. године.

Из писма које су му 17. априла 1938. године упутили мајстори из Стола: Петар Младеновић и Бранко Адамовић, јасно се види да је Светислав Станковић био укључен и на изградњи нове школске зграде у село Пасјачи.

Претпостављамо да је иза свих ових грађевинских ангажмана Светислава Станковића стајао његов отац Лазар.

Светислав Станковић као агент приправник III Управе града Београда

И оно што је било најзанимљивије за Светислава Станковиће је да је Декретом Управника града Београда постављен за полицијског агента приправника, званичника треће Управе града Београда, решењем од 12. маја 1940. године.

2. Бугарска окупација

Током бугарске окупације Лазара Станковић његова деца Светислав и Боса били су интернирани у Бугарску у времену од 20.5.1943. године до 1.3.1945. године, у Никопољ. У Бабушници су остале његова супруга Наталија и његова кћер Вера.

3. Пад породице Станковић након ослобођења Лужнице

А онда су дошли ослободиоци њихови Народно ослободилачки одбори чији је задатак био обрачун са „кланим непријатељем“ и борба за једнакост, брисање прошлости и стварања светле будућности. Највећи цех су платиле богатије грађанске и сељачке породице. Највише породица Лазара Станковића. Најпре им је одузета скоро сва имовина(остављено им јенешто мање од 3 хектара), а сви који су били надничари на њивама Лазара Станковића на послератним зборовима су тврдили да Лазар није био пољопривредник и да је „тлачио сиромашне народне масе“. Тако је 26. маја 1946 године одржан Збор аграрних интересената у Бабушници на коме су се сви некадашњи „надничари“ на имању Лазара Станковића изјашњавали да ли се лазар бавио пољопривредом или не. Тако из записника издвајамо изјаве:

1. Интересент Светомир Потић из Драгинца рекао је: Да Лазар Ћ. Станковић није лично обрађивао своју, већ је исту обрађивао радном снагом најамника узимајући одједанпут по 50 радника дневно, или;

2. Интересент Маринко Митић из Извора поред осталог рекао је: да Лазара Станковића никада није видео да физички учествује т.ј. да он лично оре или копа земљу, већ да га је виђао поред имања, док би га радници обрађивали, он-Лазар би седео на услоњачи у ладовини исамо надгледао....

У селу Сиркову ( општина Кавадарце, Македонија), њему и Милану Стојадиновићу, председнику владе и министру економије Краљевине Југославије одузето је по 50 хектара земље. О томе је писала „Политика“ од 24. фебруара 1946. године. Лазару је НОО Среза Лужничког буквално све одузимано: жито, кукуруз, домаће животиње, казане за печење ракије, бурад....Кажњаван је зато што су му радњи народне власти пронашле со, метар коже, дуван, што је без квалификација људима пружао правну помоћ...Његову најмлађу ћерку Босељку, ученицу VIII разреда пиротске гимназије избацили су из школе због непријатељског деловања-није хтела да се учлани у у Конференцију УСАОС-а ( Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије). Лазар у допису моли Министарство просвете народне Републике Србије да јој омогуће да заврши своје школовање у Пироту или у било којој гимназији у тадашњој ФНРЈ.

У писму он наводи и следеће....“ из уверења месног Народно ослободилачког одбора, среза Лужничког бр 448, од 5.2.1946. године види се: да је моја ћерка под окупацијом била владања и понашања беспрекорног и да је служила другима за пример; да није хтела да упише бугарску школу и да учи под окупатором, па је због свога исправног националног држања била од окупатора прогањана и са оцем и братом интернирана у Бугарску, у срезу Никопољском, где је остала две године. Ова интернација је настала и због тога што се моја ћерка, као ни ја, нити моји сви нису хтели да се прекрсте у Бугаре, јер смо били и остали Срби, а бити Србин под Бугарима било је забрањено и кажњиво. Данас пак у новој нашој слободној држави сматрам да је допуштено и мени и мојој породици, као и осталим Србима, да са поносом можемо казивати и оно што смо били и остали вековима. Ово нарочито подвлачим и због тога што се вели, како је моја ћерка крива некоме, што је велика Српкиња, као да је то нешто кажњиво и забрањено“.....Очигледно да Лазар није могао да наслути природу новоуспостављеног режима, и какав ће бити њихов однос према „великосрпском шовинизму“, али ће касније то сазнати на свом личном примеру.

Најбизарнију казну зарадио је због свог пса, који се одвезао и наводно ујео другарицу Видосаву Здравковић из Црвене Јабуке. Кажњен је новчаном казном од 1000 динара. Симболички, његов пас је наводно ујео другарицу Здравковић 6. септембра 1946. године, на Дан ослобођења Бабушнице. Иначе одмах након ослобођења, месне влсти су донели важну одлуку о томе да се сви пси морају држати везани. А пас Лазара Станковића је проглашен као напаст за цело село.

Као особи која је непријатељски настројена према НОБ-у, Светиславу Станковићу је одузета ловачка пушка-једноцевка.

Претреси кућа и локала породице Станковић били су свакодневни. А кажњавање се настављало из дана у дан.

Све ово је натерало Лазара и Светислава да напусте Бабушницу. Светислав је отишао за Београд, а Лазар је најпре радио као кочијаш, односно као рабаџија на обнови Ниша у времену од 1.1. 1947. до 31.12.1947. године, касније као пословођа зидарских радника радио је на обнови Титове Коренице од 1.1.1948-1.12.1948. године. Као самостални занатлија на производњи креча радио је у селу Локве код Делница у Горском Котару од 1949-1952. године. Као самостални занатлија радио је у истом сели до 1962. године. Крајем шездесетих година дијагностикован му је канцер дебелог црева. Лазар Станковић преминуо је 28. фебруара 1972. године. Сахрањен је на бабушничком гробљу, поред своје супруге Наталије (преминула 1962. године) и сина Душана (преминуо је веома млад, као ђак београдске гимназије, 18.1.1917. године).Ту на истом месту почивају и његов отац Ћира и његова кћерка Вера.

Вера Станковић је преминула у Бабушници, у породичној кући. Сама. Након њене смрти дошли су неки нови "ослободиоци" који су похарали све оно што нису отели они из 1946. године

Светислав Станковић је у Београд нашао запослење у тада моћној грађевинској фирми „Рад“ из Београда.Претпоставка је да му је приликом запослења помогао очев новац, јер тешко је добити посао у државној фирми као народни непријатељ након ослобођења, а после тога стићи до узорног друга и радника самоуправљача. Изгледа да су морали да се прилагођавају новом систему и новим правилима игре. О томе нам говори и чињеница да је Наталија Станковић, супруга Лазарева, учлањена у ССРН.И то непосредно пред њену смрт (1962).

Светислав Станковић је, захваљујући фирми, једно време боравио у иностранству о чему сведоче писма која је слао својој сестри Вери у Бабушници.

Светислав Станковић је преминуо 22. августа 1985. године у Београду. Иза себе оставио је кћерку Јелену и сина Душана.

О потомцима некада моћне породице Станковић незна се ништа.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.