Аутори монографија о ФК „Лужница“, Драган Божиловић, Драган Голубовић и Саша Илић кажу да је бабушнички фудбалски клуб основан давне 1925. године. Тачан датум оснивања клуба није познат, а такву информацију не поседује ни Фудбалски савез Србије. Први писани документи о БАБУШНИЧКОМ СПОРТСКОМ КЛУБУ „ЛУЖНИЦА“ датирају из 1930. године, захваљујући ажурности и педантности тадашњег секретара клуба Светислава Л. Станковића. Иначе, Светислав Станковић био је син чувеног кафеџије и једног од најбогатијег лужничана тог доба Лазара Станковића. Тридесетих година прошлог века, руководство клуба одржавало је састанке у његовој кафани „Сарајево“, а први председник клуба био је Никола Јовановић. Прва званична Скупштина Баишничког спортског клуба „Лужница“ одржана је 21. јула 1931. године, а седници су присуствовали играчи, њих 23, седам чланова оснивача клуба и 57 љубитеља клуба.Скупштину је водио Светислав Станковић.

У кафани господина Лазара Станковића, који је био почасни члан фудбалског клуба, одржавали су се балови и игранке, а средства која су прикупљана са тих забава ишла су за финансирање клуба.Тако је крајем августа 1931. године, у кафани одржан бал поводом десетогодошњице ступања на престо Његовог Краљевског Величанства Александра I Карађорђевића. Мушкарци су били у свечаним оделима са обавезном лептир машном, а жене у дугачким, балским хаљинама. Ову забаву је организовао БСК “Лужница“ заједно са Соколским друштвом Бабушнице, а цео приход од улазница припао је фудбалском клубу. У кафани „Сарајево“ организоване су многобројне забаве и игранке, а све у циљу помоћи локалном лопташком клубу. Лазина кафана је била највећа по простору и у њој је често постављана бина, а организоване су и новогодишње, као и еснафске забаве. Његове ћерке: Нада, Вера и Босиљка биле су за то време модерне девојке, праве даме, како по стилу облачења, тако и по модерној музици коју су слушале у то време. Иувек су биле главне покретачице добре забаве и позитивног расположења у очевој кафани.

Постоји и плакат из тог времена на коме је стајало:

„У суботу, 8. августа 1931. године, у механи званој „Сарајево“ Лазара Ћ. Станковића, биће весело вече са шаљивом поштом у корист Спорт клуба“.

Такође, 27. септембра 1931. године фудбалски клуб „Лужница“ организовао је велику забаву са игранком. На забави гости су били спортисти из Пирота и Власотинца, а на забави је свирала блех музика из Обреновца. Улазница за чланове клуба и трговце била је 10 динара, а цена улазнице за сељке и омладину износила је 3. динара.

Фудбал се играо на среској ливади која се налазила на месту где се данас налази зграда општине Бабушница. Иначе, када се није играо фудбал на ливади је пасла стока.

Постоји дилема око тога ко је донео прву, праву фудбалску лопту у Бабушницу. Штампа је писала да је прву лопту донео Божа Црнатовић, први послератни председник ФК „Лужница“. Божа је био механџија у Бабушници, пореклом из села Црнатово код Власотинца. Био је ожењен Пепом Црнатовић, коју су у Бабушници сви звали Пепа Швабица. Према најновијим нашим сазнањима Божа је Пепу пронашао у Дубровнику одакле су дошли у Бабушницу где је Божа отворио кафану која је радила све до завршетка Другог светског рата. Касније је постао директор-шеф новоснованог угоститељског предузећа „Црни врх“. Можда је са Божом и Пепом стигла и прва фудбалска лопта у Лужници. Аутори монографија о ФК „Лужница“ наводе изјаву предратног играча „Лужнице“ Војислава Ђорђевића који децидирано тврди да је прву лопту у Бабушници донео Драгомир Гага Потић, тренер фудбалера. Син Сретена Потића „ Сречка“ чија се кућа налазила на месту данашње зграде Дома културе. У кући Сретена Потића, у приземљу, били су смештене занатлијске радње лончара и лимара.

Дакле, фудбал се играо пре Другог светског рата на пољанчету поред данашње раскрснице. За време Другог светског рата није било фудбала, а прву послератну утакмицу фудбалери „Лужнице“ су одиграли са пиротском „Црвеном звездом“. Победили су са 2:1. Ова утакмица је одиграна на новом игралишту код „Црепане“ у Драгинцу.

Сви изнети подаци о фудбалском клубу демантују тврдњу Ђуре Златковића Милића, коју је изнео у својој књизи „Зла времена“, да је тек после Другог светског рата формиран фудбалски тим „Лужница“. Свакао да је ова тврдња изнета у складу са тадашњим идеолошким уверењима писца да прошлост Бабушнице није ни постојала и да је захваљујући новој власти Бабушница кренула путем прогреса.

Не зна се тачно које године су се фудбалери „Лужнице“ из Драгинца преселили на ново игралиште у центру Бабушнице, на месту где се данас налази парк. За ово игралиште везане су и лепе и оне мање лепе успомене. Сви старији играчи „Лужнице“, као и они из округа кажу да су се ту водиле праве фудбалске „битке“ и да су ту забележене велике победе, болни порази, туче између играча, батинање судија.... У почетку је игралиште било ограђено тарабом и улаз се наплаћивао, све до оног тренутка док тараба није иструлила. На том игралашту стасале су многе младе генерације лужничких фудбалера који су играли у „петлићима“, пионирима и омладинцима фудбалског клуба. Свако ко је ушао у тадашње свлачионице и даље осећа њихов мирис и чује звецкање крампона о бетон ходника. Када је било кишовито време, терен се претварао у једну велику ораницу са великим барицама по којима је лопта више пловила него се котрљала.

И онда је 1977. године потекла иницијатива за изградњу новог игралишта, односно изградњу спортског центра. Изградња новог игралишта почела је 1986. године. На новом игралишту прва званична утакмица одиграна је 23. марта 1993. године. „Лужница“ је угостила екипу „Пролетера“ из Доње Врежине и победила резултатом 2:1. На новом игралишту „Лужница“ је одиграла и свој историјски меч, 31. маја 1993. године са београдским „Партизаном“. Бабушничка публика могла је да види уживо тадашње асове „Партизана“: Предрага Мијатовића, Саву Милошевића, Драгана Ћирића, Златка Заховича, Славишу Јокановића, Љубомира Воркапића, Небојшу Гудеља, Бранка Брновића, Ивана Томића.....

Како се развијао клуб, тако је и председништво донело одлуку о отварању бифеа ФК „Лужница“. Циљ отварања оваквог објекта био је стварање прихода од којих ће се финасирати клуб. Бифе је био отворен у згради чији су влсаници били Вучко Цветковић из Калуђерева и Тихомир Ивковић из Бабушнице. Ту су фудбалери (пионири, омладинци, сениор),после сваке утакмице имали мали обед: пљескавицу и чувени сок у малим флашицама „сунце“.

- Наставиће се-

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.