Некада, у СФРЈ, Цивилна заштита или ЦЗ је била организација чији је задатак помагање и спасавање цивилног становништва у ванредним ситуацијама.

По ослобођењу Београда у октобру 1944, успостављени су елементи цивилне заштите на подручју престонице, коју су чиниле санитетске екипе и ватрогасне јединице. Организација и функционисање цивилне заштите први пут су разрађени 1955, у Закону о народној одбрани. Временом, њен значај и улога су расли, нарочито у оквиру доктрине Општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ), која је усвојена 1969. године.

Цивилна заштита је била снажан и оперативан систем, устројен од локалних самоуправа и радних организација, преко република и покрајина до нивоа савезне државе. Ничег није мањкало: ни кадрова, ни финансија, ни обучених јединица, ни материјално-техничких средстава.

Pročitajte još:

Како истиче, југословенски модел цивилне заштите био је узор многим земљама, тим пре што није био само организационо-теоријска конструкција. Своју снагу показао је у катаклизмама, као што су били разорни земљотреси у Скопљу (1963), Бањалуци (1969), Црној Гори (1979)...

Почетком распада федералне државе деведесетих година, Србија аутономно уређује питања цивилне заштите. Поред појединих добрих решења било је и грешака, попут закона којим су 1994. укинути штабови ЦЗ као оперативно-стручна тела.

И у Лужници је свако село имало месну Цивилну заштиту, а организована су и такмичења између села где се показивало које је село спремније и обученије за реаговање у ванредним приликама.

Краљевина Југославија била је међу првих десет земља на свету која је ово питање регулисала прописима и уредбама, од 1932. до 1940. године. Нажалост, систем цивилне заштите поделио је судбину државе и војске која је рат дочекала неспремна – разбијен је већ првих дана након ваздушних напада нацистичке Немачке, 6. априла 1941.

На фотографији су припадници Цивилне заштите села Камбелевца.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.