„Да не би заборавили претке којима је у срцу била породица, њива и отаџбина“.

Мото књиге Бачије господина Христивоја Пејчића из Горњег Стрижевца

*******

У 19. веку и пре Другог светског рата скоро свако село у Лужници имало је бачију, понека села и више бачија. И након Другог светског рата наставило се са бачијарењем, али данас све мање има бачија у лужничким селима. Разлог је једноставан: све је мање и мање становника у селима и све мање и мање оваца.

1. Овчарство у време Турске владавине

Будући да је Балкан одувек био климатски погодан за гајење оваца, Османлије су још од времена освајања уврстиле овај привредни сектор у свој порески систем. Поред тога створили су џелепе - нову друштвену категорију становништва са специјалним статусом, чија је обавеза била да сваке године достављају централној власти овце за опште и војне потребе.

Пописом Пиротског кадилука који је сачињен 581. године на територији данашње општине Бабушница била су регистрована 20 џелапа који су били дужни да годишње, Турској држави, доставе, односно обезбеде 2.245 оваца (село Канбеловце- Камбелевац- укупно: 140 грла, Село Калуђерова- Калуђерево- Укупно: 160 грла, Село Стражавце- Горњи Стрижевац- укупно: 115 грла, Село Горња Крњина- Горње Крњино- укупно: 120 грла....)

2. Овчарство у Лужници након ослобођења од Турака

Сточарство је и по ослобођењу од Турака представљало једну од најзначајнијих привредних грана, а велики економски значај имало је бачијско сточарење. Сезонска сточарска насеља – појате, била су заступљена у већини сеоски атара, а најпознатије је било бачијско сточарење на Ракошу, где су боравиле црновуначке породице. Поједина сеоска насеља (Радосињ, Стрелац, Раков Дол и др.) су у овом периоду променила локацију, преместивши се на место својих појата.

У прошлости, све до 1900 године, било је домаћинстава у Лужници која су чувала и преко 1000 брава ситне стоке. Многи домаћини су са поносом носили најлепши чобански епитет „трипут иљадио“. Овај епитет се односио на сваког домаћина који је успевао да на три Ђурђевдана изброји по 1000 својих оваца и коза. За ђурђевдан је везан обичај да се плету венци од горског биља и цвећа.Један венац се ставља јагњету око врата, други овци око врата, трећи на улазу у тор, четврти се баца у реку- да тече млеко као вода, пети се ставља у „бробињало“(мравињак)-да буде оваца као мрава.Овце се тада не гоне прутом него једном врстом траве опојног мириса која се у овим крајевима назива „селин“.

Што се тиче коза(У Лужници је владало уверење да је коза „сиротињска мајка“)њих је уочи рата било 11.746. После рата, у циљу подизања и заштите шума, оне се уништене.

Уочи Другог светског рата, на подручју бабушничке општине 51.640 оваца, док је средином шездесетих бло 49.839 оваца. Данас је тај број вишеструко смањен, а број оваца ће бити све мањи и мањи у будућности.

О веома развијеном овчарству у прошлости указују и топоними, као што су Бачичај у атару Горњег Крњина, Бачиште у атару Стрижевца и бројни други.

3. Пастирске песме

Лужничке пастирске песме (не само оне, већ и лазаричке, свадбене, жетварске и оне са седељки и готово све, спадају у ред најлепших песама Србије).

За певање лужничких песама потребан је јак и здрав глас, да брда одјекују. А Лужнички крај има изузетну традицију , имао је многобројне певаче, одличне певаче и по броју и по квалитету певача спада у најбоље у читавом округу.. А они су учили своју децу од малих ногу уз стоку, уз преслицу, трпезу, на славама, свадбама, увек их уче уз обреде и умеју да певају и то је био најбољи облик такмичења у Лужници.

Али из „златног времена“ лужничког овчарства и бачијарства остале су предивне пастирске песме попут ове:

„Овчар је туга голема,

Не знаје лето и зиму,

Црна му земња покривка,

Ведро му небо завивка“.

Дирљиве су песме које опевају тугу овце за одузетим јагњетом. Драгослав Манић Форски у својој Антологији лужничких народних песама забележио је једну такву:

Заблејала бела Беца

тамо доле усред поље.

Овчарко си њу питује:

„Што си блејиш бела Бецо?

Ил си гладна ил си жедна?“

-Нес`м гладна, нес`м жедна,

Но си блајим за јагњенце.

Њему уста увенула,

Мени млеко надолело.

4. Лоза Здравковић-најбољи певач народних песама кога је Лужница имала

Најлепши, анђеоски глас, за певање лужничких народних песама, имала је ЛОЗА ЗДРАВКОВИЋ из Камбелевца. Њене гласовне могућности су биле фасцинантне и заинтересовале су професоре Факултета музичких уметности у Београду. Лоза каже да је у Београду разговарала са једним професором факултета који је био изненађен што она није „шкловала свој глас“ и што је технику певања научила од своје мајке, бабе и оца. Професор је рекао да никада није чуо тако диван и чист глас.

О том сусрету са професором ФМУ Лоза каже да му је прво питање било да ли ју је неко подучавао певању:

„ Ја му реко да ме неје нићи учил, сама сам си се учила, с овце сам у браниште, пасем овце и певам песме. Па од кога си чула? Па прво сам чула од мог башту, он је појал лепо и од њег сам пуно песме научила. А што па у поље, тој поље било пуно с народ, тој се жело, тој се копало, тој се косило, тој се сено брало и тг је било певање у највеће и туј сам се ја научила да појем.

А неси ли ишла негде нећи да ти глас вежба (?)...

ма какво идење, ја сам с тија глас родена“.

А како је некада, као девојчица научила да пева лужничке народне песме Лоза каже:

„Ја сам имала сестру помладу оди мене и ми смо сас њу стално појале заједно. Ватимо се преко шију и стално смо ми појале заједно ко деца. Пазимо прашчина, пазимо свиње, пазимо јагањци по шљивар и певамо. Е сад песме које знамо теја певамо. Највише сам певала „Летело пиле шарено“, после сам певала „Синоћ Марко од Солуна дојде“, па сам певала „Пасла овце дели Магдалена“. Запева: Синоћ Марко од Солуна дојде...... После порастемо ми па идемо на појату при овце, и пуштимо ми овце и песме. Колко очеш песме по браниште, само јечи браниште. Е, сад коју чемо? Појем ја, поје Милика (Лозина сестра). Прво појем ја, после поје Милика“.

„Пасла овце дели Магдалена

Пасла их је на Пирин планину.

Па испасла овна деветака

Купила му звонац за хиљадо,

И у звоно зрно бимберово

Лако бије,

Далеко се чује.“

На питање професора

„Професор“ од кога је научила певање лужничких народних песама био је њен отац Љуба:

„Ја сам научила да певам од башту, он је певал по свадбе, имало је огледи, свадбе, сад је тој веридба. И пева, пева по свадбе и напије се и дојде на прозор и луп сас тојагу у прозор и строши стакло и ми се уплашимо. Ми смо тг била пет женска. И ми се дигнемо и дочекамо га и он легне да спи, а ујутру се дигне и иде у Бабушницу да купи стакло, те си намести прозор.А тако му воља да лупне. Певал је песме свадбарске „Весел буди кућни домаћине“- гледај по кондире, „Синоћ Марко од Косово дојде“ и пуно песме је знал да поје. И свекрва, где сам се удала ту у село, у комшилик, и она је певала свадбарсће песме и жетварсће. Жетварсће „Застало се слнце на сред небо“, „Карај донће, на крај докарамо“ када тој работимо ћитимо струкови, снопови , вијемо вен‘ц, ћитимо и вржемо га на штап да дојде при нас комшијско жито, тека ни учила свекрва и ми тој и сада радимо. И она је тека појала, на огледи пева „Што се бели на Старе палнине“, тај дар се носи па се белеје, на рамо су носили (дарови-кошуље....), а у кућу „Домаћине гледај по кондире да не лету по теб сировице, ако нема домаћице да гледају у панице“. И такве песме смо појале, пуно их има, свакакве.

„ Е сад ако не знамо некоју песму ми слушамо копачи што копају какву песму поју, косачи какво певају, жетвари што жњу и певају и ми слушамо и памтимо речи и како се песма поје. И чујем ја једну песму: „Застоја се, застоја се и слнце на сред небо,- па си гледа чудо невидено како момак са две косе коси, са две косе три откоса тера. И тој иде даље. После чекамо некоуј другу жену која там негде жње да чујемо кво пева, стално се појало, неје да се неје појало. И етети једна: „Летело пиле шарено, летело тужно појало.

И тако, некада су младе пастирке и пастири наоружани овчарским прибором: Торбицом са водом и храном: у торби су:месаљ(платнена крпа) у који је умотан хлеб, морузница, лук, сир, костурка (нож), заструзи(дрвене посуде за со и пипер); овчарским прибор за терање стоке: кривагом (дебље обрађено, углачано дрво, око 3 цм пречника и метар ипо дужине) и тојагом кренули са овцама на испашу певајући најлепше песме лужничког краја. Негде у даљини чула су се звонца и клопотари, као и пастирска музика са дудука, дудучета, двојаница или шипељће.....

Такве Лужнице одавно више нема.

• Ова објава посвећена је Лози Здравковић из Камбелевца, свим Лужничанкама и Лужничанима који су певали и преносили с колена на колено лужничке народне песме и Драгославу Манићу Форском који је, у својој књизи, сачувао народне лужничке песме.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.