Потрага за за закопаним ћуповима, казанима и магазама захтева велико стрпљење и упорност. И читање овог текста захтева велику упорност- мислим због дужине текста. Али ко зна, можда ће вам бити од користи. Можда. Зато будите упорни и прочитајте га до краја.

I

Један од „најпопуларнијих спортова“ у Лужници је свакако и потрага за скривеним и закопаним златом. Као такав можда би га требало уврстити у археолошке уџбенике као феномен, као “научну“ и медицинску дисциплину коју су почели да практикују сви: од 7. до 77 година.

Аца Ђорђевић, виши кустос Народног музеја у Београду каже: „... да је златарење лудило, болест зависности, манија. Пошто им то нико не брани, у том делу Србије (мисли се на бабушничку општине) копају сви: политичари, полицајци, судије, лекари, а о незапосленима да и не говорим. Срео сам лекара који редовно иде с ловцима носећи детектор. Каже „они лове своје, а ја своје“. Кад му објасните да је то противзаконито, он вам одговара да то није тачно јер је сасвим легално увезао металдетектор. А чим овај запишти, златари копају ли копају, најчешће због обичног ексера или затварача за пиво. Чини се да поента приче није у томе да се нађе, него да се тражи“.

И заиста, трагачи за скривеним благом, са својим фантастичним причама, делују као да су под дејством тешких опијата. Као да слушате приче о Али баби и његовим разбојницима, о ћуповима, казанома и магазама које су Турци, немајући друга посла, закопавали у земљу као неку врсту уштеђевине, заврти вам се у глави. С обзиром да се у многим монографијама о лужничким селима помињу и Римљани као некадашњи становници Лужнице, трага се и за њиховом „заоставштином“ у виду нумизматичких предмета или новца.

Археолог из Музеја Понишавља у Пироту Предраг Пејић каже да је трагача за златом све више и да они често, вођени похлепом, уништавају вредна археолошка налазишта којих је пуно у пиротском крају.

- Савремени залуђеници најчешће користе метал-детекторе, а у последње време и скупоцене археолошке сонде, којима буше рупе и до 10 метара у земљу, где мисле да се налази закопано злато, тако да приче о разним неслућеним богатствима нису нимало безазлене. Цела источна и југоисточна Србија позната је по тим причама и великом броју трагача. Многи од њих сматрају да се улази у фамозни „златни град" налазе у неком од археолошких локалитета, тако да они на тим местима копају, уништавајући све пред собом. Дешавало се да наилазим да су трагачи копали и по два до три метра у стену, што је невероватно. То су малтене рударски радови. Савремени трагачи помоћу метал-детектора и археолошких сонди траже металне налазе на археолошким локалитетима уништавајући тако културно наслеђе наше земље. Дешавало се да „златаре" затекнем на локалитетима, а да се они и не обазиру на моја упозорења какву штету чине. Ја им, као археолог, ништа не могу и они то знају. Сакупљају новчиће, фибуле и друге предмете, продају у бесцење, иако су они нама археолозима веома важни приликом одређивања раздобља у коме је одређено утврђење било настањено

Драгослав Манић Форски у својој књизи „Лужница“ каже да постоје докази да је у Лужници било Турака и хајдучије (турски називи места: Абдулино, Чифлик, Кула, Дерекул, Идризова чесма, Сулејманово....) па ето још једног доказа да су и наши хајдуци, који су нападали турске караване и пљачкали их, закопавали вишак опљачканог блага.

II

ЛЕГЕНДА О СКРИВЕНОМ БЛАГУ ПОПА МАРТИНА

Локална легенда о попу Мартину, хајдуку чија је дружина пљачкала Турке, отимала им злато и закопавала у земљу или по пећинама и данас се вије у општинама Пирот, Димитровград и Бабушница, смештеним уз некадашњи каравански пут према Константинопољу. Она се шири чак и интернетом, продају се и неке кобајаги топографске карте, па се тамо копа ли копа, са све металдетекторима и одговарајућом механизацијом.

Легенда каже да је благо попа Мартина закопано на 62 локације, о чему је сам поп Мартин оставио забелешке. Проблем је што највеће ризнице имају скривене замке које могу да убију човека и што су Мартинови записи писани као својеврсне загонетке. У потрагу за овим великим благом укључио се, својевремено, и командант паравојне Спске добровољчке гарде Жељко Ражнатовић Аркан који је извршио хеликоптерски десант у пећини „Јованова јама“ која се налази код села Миљковца.

Да се и војска СР Југославије укључила у трагање за скривеним благом попа Мартина и Краљевића Марка писали су о томе недељник „Њузвик“ на српском и недељник „Време“. Војска Савезне Републике Југославије спровела најопсежнију потрагу за благом Шупљег камена (претпоставља се да је у питању благо попа Мартина или Краљевића Марка) у лето 2000. године под командом начелника Генералштаба Небојше Павковића, а по наређењу Слободана Милошевића.Не знају се имена двојице старијих мушкараца који су се касније појављивали у његовом друштву на месту ископавања, али се поуздано зна да су они Павковића убедили да располажу тачним и поузданим мапама уз које се може доћи до скривеног злата..Павковић је на једном састанку саопштио официрима: „Морамо наћи злато. Ми ћемо с тим златом, има га око 300 до 400 килограма, ишчупати земљу из економске кризе. А сад идемо на лице места, односно до стене испод које је злато закопано.“ Да не би привукли пажњу знатижељника, сви су обукли цивилна одела. Сутрадан је доведена инжењеријска чета 211. оклопне бригаде. Цела акција је проглашена војном тајном.

Становници села Шпај и Црвена река доцније су сведочили: „То је био пакао: свакодневно су одјекивале експлозије мина, рушили су брдо, односно пробијали док је камење летело на све стране, а нама су куће испуцале. Једно време војска је појачала стражу, радило се и дању и ноћу. Логору нико није могао да приђе, двојица старијих људи у цивилу стално су се нешто домунђавали са официримаа када је долазио генерал Павковић да обиђе радове, некад и са супругом Глоријом, околина је врвела од специјалаца и генералових телохранитеља.“ А једног дана у октобру војска је уклонила логор и вратила се у касарне. Мештани су поднели тужбу због нанете штете и пет године касније пресуђено је у њихову корист.На суђењу се испоставило да је Војска акцију водила као „уређење територије“.

III

ИПАК.......

Ипак, неки су стварно, мада случајно, ипронашли фамозне ћупове са златницима и србрњацима.

Лист „Време“ од 28. августа 1936. године доноси занимљив текст из нашег краја: Приликом проширења пута Љуберађа-Бабушница код Пирота- Један кулучар откопао ћуп пун сребрњака и златника. Наслов текста је био: ЈЕДАН ЦИГАНИН БУДАКОМ РАЗБИО ЋУП ПОКУПИО ВЕЋИ БРОЈ ЗЛАТНИКА И СРЕБРЊАКА И ПОБЕГАО .

У тексту даље стоји: „Данас (24.августа) око 9 часова, пре подне, на путу Бабушница-Љуберађа ископао је пет килограма тежак ћуп пун златног и сребрног новца.

Једна група сељака добила је задатак да се овај пут прошири.Сељаци су дошли да издрже кулук. Док су радили, земљорадник Стојковић копајући пут приметио је један ћуп. Он га је пажљиво извадио из земље, па у намери да га привремено негде сакрије, пошао у страну. Међутим остали су то приметили и потрчали за њим захтевајући од њега да нађени новац који се налазио у ћупу заједнички поделе. Ради тога настала је свађа и у једном моменту Циганин Стефановић је ударио ћуп будаком и разбио га. Новац се расуо и сви сељаци су почели да грабе ко је ишта могао, али Циганин Стефановић је био најхитрији и покупио је највећи део новца, а затим се дао у бекство.

О томе је одмах обавештена жандармеријска станица чији су органи изашли на лице места. Они су сакупили сељаке и над њима извршили претрес. Код њих је пронађено 50 сребрњака, од којих је сваки нешто већи од данашње педесетодинарке. На сребрњацима се налази година 1787. Од златног новца органи жандармерије су пронашли само 5 комада, који су у облику турске мамудије и на њима се налазе турски натписи.

За одбеглим Циганином Стефановићем власти су расписали потернице , како би пронашле и осталу суму новца , коју је он однео.

КОЗЕ ИСКОПАЛЕ ДУКАТЕ

Ђура Златковић Милић у својој књизи „Зла времена“ пише:

У долини реке Линовштице, 500-600 метара, од друма код Грнчара постоје трагови зидина. За време пландовања на том месту, козе су ишчепркале, пре Другог светског рата, неке остатке из земље, па је том приликом Глигорије Станковић из Грнчара пронашао је два златника. Григорије је златнике предао Урошу Маринковићу, а овај неком професору као би се утврдило порекло златника. Професор је дошао до закључка да златници припадају ранијем римском периоду. Даља судбина златника није позната, али су у овом случају козе биле поут некаквог „детектора“ за откривање златника у земљи (попут свиња и паса дресираних за тражење тартуфа).

ПРОНАЂЕН ЋУП ИЗНАД ВЕЛИКОГ БОЊИНЦА

У истој књизи пише да је изнад Великог Боњинца, на месту званом „Висока чука“ пронађене су археолошке ископине међу којима и један земљани ћуп. Испитивањем његовог порекла установљено је ћуп латинског порекла из V века. Не наводи се да ли је ћуп био пун или празан.

ЗВОНАЧКА БАЊА - ТУРИСТИЧКИ БИСЕР ЛУЖНИЦЕ И ЗНАЧАЈНИ АРХЕЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ

О Звоначкој бањи, вероватно најстарији писани податак оставио је професор Константин Јиречек 1883. године, у којем он помиње извор топле воде. Прва археолошка ископавања извршена су у лето 1904. године. Урадио је то Младен Дилберов, учитељ који је службовао у Звонцу. Дилберов је приликом ископавања пронашао римски базен, пречника 6. метара и дубине 1,3метара са срушеном кровном конструкцијом. Дно базена било је поплочано опеком, а зидови обложени блоковима од прецизно тесаног кречњака. Вода из базена отицала је кроз два отвора (уобичајен поступак код римских купатила). На дну базена пронађен је златни прстен, фигура коња од бронзе, бакарни печат са алком, гвоздена стрела, гомила скамењеног храстовог и буковог лишћа и више бакарних монета.

Године 1926. приликом извођења радова, светлост дана су угледали бројни објекти из доба Римљана. Откривено је више базена од који је највећи био округлог облика у који се улазило преко три степеника. Његово дно било је поплочано петоугаоним керамичким плочама. Десетак метара од базена постојао је и римски храм од којег је био сачуван део са олтаром. Испод дебелиг наслага земље, пронађена је спомен-плоча и велика количина римских монета. Плоча је била дужине око једног метра и ширине око 50 цм, са делимично сачуваним натписом који је указивао на римске градитеље базена.

У рано античко доба политеистичко (веровање или обожавање више богова.) веровање имало је доминатну улогу. Поштовани су многобројни култови, међу којима и култ лековитих вода. Доказ за то је био изграђен храм непосредно поред извора лековите воде, као и монете тадашњих владара.Помоћ божанства приликом лечења била је неопходна.А да би се она умилостивила или да би им се захвалио, приношене су жртве и остављане монете.

Бацање монета у лековити извор ритуал који води порекло још од старих Римљана, а у Звоначкој бањи овај ритуал се задржао до деведесетих година прошлог века.

Сав покретни материјал који је пронађен у Звоначкој бањи налази се и чува у Народном музеју у Софији- тамо где се чува национално благо. Ако се питате ко га је однео тамо, одговор је јасан-учитељ Дилберов који је био и припадник тајне бугарске полиције*.

*Др Каменко Марковић, професор историје уметности: Звоначка бања-Место где су Римљани лечили костобољу. Портал: Нишке вести.

IV

ПОТРАГА СЕ НАСТАВЉА И НАКОН ЗАВРШЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Тешка економска и социјална политика у Лужници након Другог светског рата савршено је ишла на руку златној грозници која је захватила широки слој становништва. У „лов“ на ћупове, казане, магазе са златом ишло се на основу прича, легенди и бујне маште старијих Лужничана који су испредали и преносили приче о закопаном благу које су чули од својих предака, пријатеља, комшија... Зато су и тргачи прекопавали све што су стигли, остављајући пустош из себе. Детектра за метале и неметале тада није било.

„ЛУЖНИЧКЕ НОВОСТИ“ О ЗЛАТАРЕЊУ У ЛУЖНИЦИ

О златарењу у Лужници писале су и „Лужничке новости“ 22.априла 1978. године, а аутор текста био је Драган Божиловић.

ПОТРАГА ЗА ЗЛАТОМ

У доба када уморни свет спава, трагачи за златом наоружани крамповима и светиљкама полазе у ноћне походе на богатство. Тежња да се богатство стекне „преко ноћи“ није ишћезла. Живи у једном делу људи о којим асе најчешће врло мало зна јер је њихова девиза-тајност. Оно што сведочи о њиховом постојању су ископане јаме које сваког дана освану на овом или оном крају Лужнице.

Како се налази злато

У проналажењу злата користи се неколико извора. Једно су приче које се љубоморно преносе са колена на колено, друга су веровања и моћ пророчанства и треће карте на кожи или хартији. Старци на умору често остављају у аманет карту или поруку где има злата, али савет је да је злато-зла коб.Златари верују да закопаног злата има, али да га чувају змије или да то закопано злато тржи крв.

Прича једног трагача:

„Карта ме одведе до изворишта над Звоначком бањом. По карти пронађох плочу и знак на њој, а под плочом на благу лежи змија“

Неки су покушавали да дођу до злата и тако што су носили грумен земље са Златара, брда у близини села Проваљеник, Сенти у Витановце. Сента „Нострадамус“ је гледао у земљу и откривао где се налази закопано благо.

Трећа група трагача искључиво верује само у оно што је написано у старим мапама од коже или папира. На једној таквој кожној мапи писало је да су хајдуци товаре опљачканог блага од Турака закопавали у околини Власотинца, испод Љуберађе у месту званом „Манастириште“, Црвеној Јабуци, пећини Асеновог калеа и на Сувој планини у месту званом „Дрен „.

Са оваквим картама трагачи за богатством копају. А да карте умеју понекад да буду и тачне показује јама у Бресју, у атару села Горчинце. Непознатог копача мапа је довела на право место, изузев што дотични није знао да је злато на том истом месту већ ископано. Нашли су га радници када су градили пут Горчинце-Бабушница.

У трагању за закопаним благом учествују и људи из других општина: Из Зајечара, Бора, Књажевца, Прокупља, Ниша.....

КО ЈЕ МОГАО ЗАКОПАТИ ЗЛАТО

За свако анђено благо верује се да је хајдучко. Лужница је подручје на коме су нађени археолошки остаци који указују да су на њеној територији живели Келти, Латини, Турци. Сви они који су овде живели могли су да оставе злато па и Фридрих Бабрбароса који је овим крајем само прошао водећи своје крсташе на Јерусалим. Предање каже да је Барбароса оставио злато под једном плочом и обележио је крстом.

У овим пределима борио се против Турака и хајдуковао Бурча, па је стога могао да закопа злато на Златару или крај Бурчиног кладенца. И Кијевац има свој хајдучки кладенац кога су копачи буквално „преорали“ трагајући за закопаним благом.

Најхрабрији су се, следећи мапу, конопцем спуштали у шпиљу Асеновог калеа и тврдили да све према нацрту постоји, али да се зазидани отвор не може отворити из разлога што је отвор и сувише узак.

У Бучју, атар Мезграја, ископана је јама ширине 2. метара. Копање је вршено у близини турског пута. Копано је и на више места крај реке Рзавице,у Аламановцу, атару Беле воде,Краљичином граду, боњинској Дубрави,крај старог пута за Ниш у Јабланици према Брестов Долу, Шанцу, Градишту и многим другим местима у бабушничкој општини.

Да ли је нађено злато остаће неразјашњено и велика мистерија до данашњих дана.Једно се само зна, да се од земље и од ноћи тражи признање. Отвара ли се „сезам“ , или не остаје тајна , као и ко су ти људи што копају у поноћ.

И ТАБЛОИД „КУРИР“ ПИСАО ЈЕ О ЛУЖНИЧКИМ ТРАГАЧИМА ЗА ЗАКОПАНИМ БЛАГОМ

Текст у Куриру (5.1.2015)

Село Драгинац код Бабушнице надалеко је познато по копачима злата. Копа и старо и младо! Сви! Али ћуте о томе и не откривају да ли су нешто пронашли. Чим неко у селу почне да се богати, комшије га оговарају да је нашао злато. А злата, кажу упућени, има у великим количинама, у разним облицима и величинама. Од заструга (дрвених сланика) до врчева (ћупова).

Са Ацом и Дилем (не пристају да им се открије идентитет) екипа Курира обишла је места „пуна злата“. Прерушени. Један је и женску перику ставио. Тражимо да нас воде на Смукову дувку, јаму у којој живе смукови. Ту је, чули смо, големо злато. Само има замки.

- Тројица су већ преминула. На трећем степенику испусти гас. И на деветом. Нешто удари човека у прси. После три месеца умре - причају наши водичи о „чудним смртима“ које се дешавају копачима.

Ту у близини прави се и фабрика воде. Само што се дуго прави. Сумњају да је злато у питању. Полиција одузима детекторе, али их после неког времена врати.

- Копају и они, полицајци! - истичу Ацо и Диле.

Лужничка долина. Долина печалбарска. Околина Бабушнице. Овде је, причају, сакривен кип Александра Македонског. У природној величини, од злата. Нађен је златни оклоп Александра Македонског, али нико не зна ко га је однео. Приче о злату знају сви. Уместо у лов, иду на златарење. Тако се овде зове тај занат. Ко копа. Копају сви.

- Од сељака до председника општине - тврде наши саговорници.

Помињу и име генерала Небојше Павковића, који је пробио пут кроз планину. Шта генерала занима њихово село. Шта брига војску за сеоце у којем су остале три бабе.

- Па, и војска је тражила злато, а пут нису до краја завршили...

Кад се златари скупе и кад почну приче, нема зоре. Кажу, овако је било... Имали су мапу и кренули. А мапе највише стижу из Књажевца, Неготина, Зајечара, Краљева, Лесковца. Зашто је тако не знају, али тако је.

За копаче злата добри знаци на камену су жирафа, певац („где је певац, не може да омане“), онда кантар. То је добар знак.

- Туј су трговци благо сакривали! А мечку ако нађеш на камену, ту има големо злато.

Доносе нам да видимо мечку на камену.

Сазнајемо да треба копати око Хајдучког кладенца, Црне баре, Марковог кладенца, Марковог колена, Ћириног врела, Мечје дувке, Смукове дувке, Три гроба, око Шупљег камена, Смрдљивог кладенца...

ЛЕГЕНДА О ПРОНАЂЕНОМ БЛАГУ ЦРВЕНОЈ ЈАБУЦИ

УМА ГУСКА римски назив за Црвену Јабуку. Осим материјалних трагова да су на простору Црвене Јабуке живели Римљани, у селу су се испредале легенде о томе како су неки пронашли велику количину злата. Један од најпознатијих становника села био је Давид Петковић који је био богат човек и био је посланик у Трну. Захвљујући њему изграђена је црква „Свети Цар Константин и царица Јелена“, а из Трна донео је за цркву јеванђеље.Освећењу цркве присуствовали су краљ Александар и краљица Драга који су на коњима дошли у Црвену Јабуку и на поклон донели два црквена звона, једно у своје име, а друго у име државе. Претпоставља се да је Давид златницима платио краљевски пар да дође на освештавању црке. А за богатство Давида Петковића везује се легенда о његовом рођаку и претку Петку који је имао срећу да пронађе закопано злато, ни мање ни више него казан злата.

Петко је био сиромашан човек, једног дана косио је сено. Том приликом чуо је разговор двојице сељака пролазника који су причали о казану злата које су закопали близу села које се тада звало Ума Гуска, а данас Црвена Јабука, али се никада нису вратили по њега. Он је отишао кући, рекао својима шта је чуо и убрзо су кренули у потрагу и пронашли казан злата.

Постоји теорија да име села Камбелевца потиче од речи Campus belli (ратно поље) и да су се на простору села водиле велике борбе у VI веку. Изнад села постоји брдо које носи назив „Бијиште“ и са кога се виде стрелачка и љуберашка црква. То брдо често посећују „ловци“ на златао из свих крајева Србије, а то се може видети по бројним ископаним рупама и преврнутим стенама.

V

ПРОКЛРТСТВО ИСКОПАНОГ БЛАГА

Један од оних који је добар део живота провео у трагању за благом каже да од хиљаду трагача један нађе злато.

- Има истине у народном веровању да закопано благо доноси проклетство јер многи трагачи цео живот проведу тражећи закопано благо, а да ни цвоњка не нађу. Многи полуде од силне жеље за богатством, остану инвалиди, а скоро сви умру као највећи бедници. Ја сам потрошио најмање 10.000 евра на метал-детекторе, разне мапе и чуда, али ништа нисам нашао. Изгледа да ми није суђено, па сам после 12 година трагања решио да окачим детектор о клин. Многи су се обогатили, а сигуран знак да је негде пронађено злато јесте ако у некој рупи, где је копано, нађете остављено неколико златника. Према веровању, тако се разбија проклетство закопаног блага. Ја сам у два наврата, недалеко од села Звонци и Ракита, наилазио на овакве призоре - каже један од трагача .

Да закључимо текст како смо и почели-са археологом Ацом Ђорђевићем

VI

Економска и социјална ситуација савршено иде наруку овој златној грозници којој мало ко у овом крају одолева. Радећи на свом пројекту „Археолошко рекогносцирање подручја општине Бабушница“, археолог Аца Ђорђевић, виши кустос Народног музеја у Београду, од 2004. године бори се с ветрењачама. Већ је сам себи почео да личи на папагаја, пошто у сваком годишњем извештају који подноси Министарству културе изнова подвлачи да је дивље копање на подручју југоисточне Србије најраширенији облик криминогеног понашања локалног станоништва. И не само локалног. Долазе организоване групе копача из Београда, Ниша, Зајечара, Суботице...

А све у нади да ће пронаћи огромне количине блага која ће им заувек променити животе.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.