Једна од тачака културно-забавног програма манифестације „Сусрети села“ у Лужници била је и Очување старих народних обичаја у Лужници. Тако је екипа из Камбелевца, 1979. године, публици приказала стари обичај у Лужници-УДУМ или УДУМУШКА. Иначе, за ову тачку програма камбелевчани су од стране жирија увек добијали максималан број поена.

УДУМ, УДУМОВАЊЕ, УДУМУШКА- СТАРИ ЛУЖНИЧКИ ОБИЧАЈ

Онај који жени сина са још неколико људи иде у кућу младе да се договори са пријатељима око свадбе, дарова и свему осталом. Углавном се код младе иде увече.

Просци се обично лепо дочекају. Некада се жене љубиле руке придошлима, односно гостима. Просци би били смештени у тз. гостинску собу, а онда би почео необавезни разговор, шала, смех...После извесног времена младожењин отац каже домаћину зашто су дошли: „Мис мо дошли по твоју черку, оч ли ју дадеш за мојег сина?“. Обично стигне одговор: „Очу, што да је не дадем“. Када се да пристанак прво се изљубе будући пријатељи, па онда и сви остали.

Драган Милосављевић у својој монографији „Студена-село у Лужници“ каже да је интересовање за девојку и успостављање првог контакта била на страни момка, односно његових родитеља. Када би се закључило да је момака стасао за женидбу, обично после одслужене војске, најближа родбина момка би почела да тражи одговарајућу девојку или како се тада говорило „одговарајућу прилику“. Тада је било важно из какве је породице млада, да ли је поштена, радна, да нема неких наследних болести у породици, да неко из те фамилије није дигао руку на себе....Економско стање младине породице било је веома важно, због мираза, а многе девојке из добростојећих кућа звали су „миражџике“.Такође, било је вема вжно да се о девојци „није чуло ништа лоше“, док је физички изглед девојке био на последњем месту набројених критеријума. Фамилија момка је често у кућу будуће младе слала претходницу, тз.“.аваџију“ или „наваџику“ са задатком да „испипа“ ситуацију, како заинтересована породица момка не би била изложена евентуалној срамоти и подсмеху због евентуалног негативног одговора девојке, односно њених родитеља. За успешни труд у „преговарачком послу“, „наводаџија“ и „наводаџика“ би били награђени одређеним поклоном.

У драмском приказу Удума, који су извели камбелевчани на „Сусретима села“ 1979. године, родитељи момка и његова ближа родбина одлазе у кућу младе да се договоре око евентуалне будуће женидбе. Момка нема са њима, оне се на појату где ноћи са овцама.. Када родитељи младе пристану да се њихова кћер уда за момка, породица се враћа и неко из фамилије одлази на појату да обавести момка да се оженио, тј. да су испросили девојку за њега, и да треба да сиђе у село. А онда у кући момка почиње весеље: ту су музичари-кларинетиста и тупанџија, креће коло, а будући младожења сав срећан, током игре, поскакује и петама се удара у дебело месо. Тако се завршава драмски приказ удума уз френетични аплауз и смејање публике(због игре будућег младожење).

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.