Сећања на безбрижно и радосно детињство

Некада давно, како нам је говорио предобри наставник географије Мока (тек кад је преминуо сазнали смо да се зове Милорад ), на овим нашим просторима владала је умерено- континетална клима. Са умерено топлим летима и умерено хладним зимама. Зиме су, ипак, биле дуге и хладне са пуно снега. Новембар је увек био зимски месец, а за велики празник, бивше нам земље Југославије, 29. новембара, снега је било и преко колена. Е, то је, за нас децу, био прави празник. Санкање по цео дан, грудвање и прављење белог снешка са шерпом на глави, раскупусаном метлом и клипом кукуруза као нос.

А онда би дошло дуго, топло лето. Без данашњих „Луцифера“, „Харона“, „Топлотних купола“, “суперћелијских олуја“. Без новинских наслова како ће горети земља, ваздух, како ће се топити асфалт и као је најбоље не излазити из куће без преке потребе. Није било ни опасног УВ зрачења, тако да смо по цели дан ишли само у кратким панталоницама, а понекад и са оним белим мајцама, тз. „трегерачама“. На почетку лета би нас, по неком неписаном правилу,ручном машином, ошишали „до коже“. „Да вам се згусти коса“, говорилр су нам бабе, али мислим да је шишање била превентива због вашки. Цело лето смо проводили на реци, која лети никада не би пресушила (данас лети ретко има воде), имала је мноштво вирова за купање и лов на кркушу и клена. Користили смо за риболов кошеве од плетеног прућа у којима је деда носи сено кравама, завесе као мреже (виронге) с, примитивно направљене удице (дрвени штап, струна, пампур као пловак, а као мамaц коришћене су глисте), док су старији често „одвртали“ вирове, а воду кофом избацивали из вира и тако долазили до великог улова. Лети су падале топле кише, тако да смо одмах шљапкали, босоноги, по барицама и трчали по сеоском путу на коме није више било прашине.

Обожавали смо да се возимо на колима, односно на бирватима, када деда, у смирај дана, крене за сено. Упрегне „Булу“ и „Шару“ у јарам и крене колима, на којима су бирвати, пут ливаде. И дан данас чујем клопарање дрвених точкова на колима који су опшивени гвозденим обручем. Кола су стварала огромну буку због пута који је био пун камења, и песка. Идемо до негде, па се вратимо кући, све трчећи, онако босоноги и срећни због вожње колима.Вече нам је пролазило уз чувене жмурке, као и у „шпијунирању“ љубавних парова који се љубе у мраку. Када би направили неку глупост или штету обично су нас плашили школом и учитељем: „А че појдеш ти у школу, че те учитељ доведе у ред“. Учитељи су тада били велики ауторитети и за нас децу и за нас родитеље. Данас се учитељи плаше и деце и родитеља. Од ових потоњих да не добију батине.

Када удари вишедневна суша онда су из реке, у кацама, дотеривали воду за заливање кућне баште. Због неравног и џомбавог пута каце су се тресле, а вода се сливала, остављајући траг на прашњавом путу.

А када би кренуле летње олује са пљусковима и грмљавином, ми деца смо стављали прсте у уши да не чујемо јаку грмљавину. На питање зашто тако јако пуца и грми, баба нам је одговарала: „То бог шинским колима, у кацама, вози воду на небу и зато се чује грмљавина и пада киша“. Грмљавина, је дакле, била последица неравног пута који је постојао и на небу и на земљи.

На том пут су, сада, сигурно баба и деда, који иди да „ору небеске њиве“. Понекад, када погледам у небо као да чујем дедин продорни глас како виче: „Ајде „Було“, сту Шаро“.

И тако нам, кроз игру, купање у реци , хватању риба, прође и лето. Прође нам и детињство. Најлепше доба наших живота.

Из наших живота су отишли они које смо много волели и који су бескрајно волели нас. На оном небеском путу, на којем бог тера каце са водом и прави страшну грмљавину, сада се путују баба и деда. Са својом „Булом“ и „Шаром“ иду, да „ору „небеске њиве“. Понекад, када погледам у небо као да чујем дедин продорни глас како виче: „Ајде „Було“, сту Шаро“. Одзвањају брда .Чује се ехо бесмртности.

И што је наш пут до краја све краћи и краћи све више осећамо носталгију за давно прошлим временима, нашим детињством и драгим ликовима којих одавно више нема.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.