Најважнија споредна ствар на свету је-фудбал. Тако барем кажу навијачи, тренери, фудбалски аналитичари, спортски коментатори, новинари... Сви који воле фудбал тренутно су опседнути гледањем и коментарисањем Европског првенства које се одржава у Немачкој и Копа Америком (такмичење на коме учествују репрезентације из Јужне Америке, Средње и Северне Америке.) које се одржава у Сједињеним Америчким Државама.

Историја каже да је прву фудбалску лопту у Србију донео је Хуго Були 1896. године након што се вратио са студија у Берлину. 12. маја, лопту је донео гимастичком клубу „Соко“ и тамо је основао фудбалску секцију. 1. маја 1899. године, на иницијативу Хуга Булија и уз подршку Андре Николића, тадашњег министра спољашњих послова, у Трговачкој кафани је направљено Прво српско друштво за лоптање ногом.

Репрезентација Краљевине Југославије, коју су чинили српски играчи (хрватски ногометаши су бојкотовали репрезентацију) учествовала је на првом Светском првенству у фудбалу које је одржано 1930. године у Монтевидеу (Уругвај). И постигли су одличан успех. Освојили су треће место.

ФУДБАЛ У ЛУЖНИЦИ

Писци Монографије о ФК „Лужници“, Драган Голубовић и Саша Илић кажу да је прву фудбалску лопту у Лужници донео Драгомир Потић Гага, мада многи тврде да је прву лопту у Бабушници донео Божа Црнатовић, кафеџија који је био ожењен Немицом Пепом ( а где су Немци ту је фудбал. Што би рекао чувени енглески центарфор Гери Линекер: „Фудбал је игра у којој 22 одрасла мушкарца трче за лоптом и на крају увек победе Немци“. Можда је, ипак, захваљујући Пепи прва, права фудбалска лопта стигла у Бабушницу). А када је стигла првава лопта основан је у Фудбалски клуб „Лужница“ 1925. Године. Бабушница је те 1925. године, указом Његовог Величанства Краља Александра I Карађорђевића, од 23. јануара проглашена за варошицу. Била је то мала варошица, са малим бројем становника, али је могла да састави фудбалски тим. Тачан датум оснивања клуба није познат, али је иницијативно одбор за оснивањае клуба највероватније заседао у тадашњој најпознатијој кафани „Сарајево“ која је била у власништву Лазара Станковића. После оснивања, клуб је одиграо и прву утакмицу са „Звездом“ из Пирота, а утакмица се играла на ливади где се данас налази зграда општине. Резултат утакмице-непознат. Клуб је имао своју управу, а састанци су се одржавали у горе поменутој кафани, а секретар клуба био је Лазин син - Светислав Станковић. Клуб се издржавао чланарином, а организоване су забаве и балови, а учешће на њима било је наплаћивано продајом карата. Целокупни приход ишао је фудбалском клубу.

Ђура Златковић Милић, партизански командант, у својој књизи „Зла времена“ пише да је тек после Другог светског рата формиран фудбалски клуб „Лужница“ што очигледно није тачан податак, јер је нова комунистичка власт, очигледно желела да раскине, односно учини отклон од „ружне и неправедне прошлости“, а самим тим и са прошлошћу бабушничког фудбалског клуба. Иначе, након рата ФК „Лужница“ је прву утакмицу одиграла са тимом са којим је играла и после оснивања- пиротском „Црвеном звездом“. Резултат је био 2:1 за „Лужницу“.

МАЛИ ЛУЖНИЧАНИ И ФУДБАЛ

После рата, већина села у Лужници имала је већи број становника него Бабушница. Било је у њима велики број деце и фудбалска игра је полако почела да продире у села. С обзиром да се на селу тешко живело, а превише радило, деца су у почетку шутирала крпењачу (крпа напуњена вуном или кучином). Играло се на покошеним ливадама и утринама. Голови од камена или пободеног прућа. Чекало се на „светлију будућност“ када се сањало о правој лопти која би се закотрљала на ливади. Временом дошле су и гумене лопте, па онда и оне праве-кожне лопте које су могли да приуште само они из имућнијих „пролетерских породица“. Такви су морали да се поштују, уважавају и да им се говори да су најбољи фудбалери, иако су имали обе леве ноге, јер би у противном могли да се „надурле“ и однесу лопту кући. Фудбал у Лужници постаје најпопуларнији спорт и свако дете жели да се опроба у тој магичној игри. Такмичења су била између оних што навијају за „Звезду“ и „Партизан“, између старијих и млађих....фудбал се играо преко целе године, чак и зими (осим ако не напада велики снег), што је била права атракција и уживање за децу, а што је изазивало неоправдани бес и мрштење родитеља. Поред играња фудбала, страсно се навијало за клуб који волите (или „Звезда“ или „Партизан“), слушало се спортско „Недељно поподне“ на радију где су се репортери укључивали из свих градова диљем Југославије где су се играле прволигашке утакмице, сакупљале су се сличице фудбалера, лепили постери фудбалера по зидовима.....све у свему фудбал је био масовна појава. И сваком детету је био сан да почне да тренира и игра за пионире, а касније за омладинце ФК „Лужница“. Члан пионирског клуба могао је да буде само онај који нема слабе оцене у школи, а уколико би неко, у међувремену добио слабу оцену, био би одстрањен са тренинга док не поправи оцену. Чика Љутица Марковић, тренер пионира био је веома строг по том питању, а пред сваку утакмицу са вршњацима из Пирота, Димитровграда и Беле Паланке увек је говорио: „Децо, ми играмо своју игру“. И то је то. Додуше, ретко ко је знао која је то наша игра. Али, играли смо се фудбала и уживали у њему. Нарочито смо уживали да протуримо противнику лопту кроз ноге, уштопујемо лопту на груди, мало жонглирамо, погодимо рашље, упутимо добар ударац главом, одиграмо раменом, коленом..... Ипак је за нас, децу, фудбал био најважнија ствар на свету. И имали смо своје велике снове: да можда некада заиграмо за велике клубове за које смо навијали. На жалост, нисмо остварили своје снове. Живот нам је одредио неке сасвим друге улоге.

На жалост, данас све мањи број деце шутира „бубамару“. У селима се више не чује звук лопте,нема више жагора и „с фудбалских „фанатика“ са неког терена, јер више и нема деце у Лужничким селима. Некадашња игралишта су урасла у коров, а над њима лебди сећање на неку лепшу и бољу прошлост-када се по цео дан играо фудбал а дечја цика и граја парале су небо. Јер тада је само небо било граница. За наше снове. Дечје снове.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.