Фотографије: Велибор „Батица“ Динчић

Велимир Ђорђевић

Споменик погинулим борцима из Лужнице у борбама за ослобођење од 1912. до 1918. и од 1941. до 1945. године, ове године, 29. новембра напуниће 70 година свог постојања. Свечано је откривен 29. новембра 1954. године и од тада до данас доминира центром Бабушнице, а уједно и представља култно место нашег места јер су се ту, код споменика, налазили другари, заљубљени парови, око њега се глуварило, а служио је као одличан декор за фотографисање. Центар Бабушнице и споменик су били и остали епицентар Бабушнице, јер, како каже Форски, сваки „потрес“ из њега допире и до најзабаченијег кутка Лужнице, па и до сваког Лужничанина, ма где он био. Јер сваки Лужничанин је, невидљивом пипчаном врпцом, трајно везан за завичај.

Pročitajte još:

Ко је аутор споменика и како је почела изградња?

Далеког 12. маја 1952.године Срески одбор Савеза бораца народноослободилачког рата за Срез Лужнички у Бабушници, донео је одлуку да се подигне Споменик палим борцима у току НОБ-а. Формиран је одбор за подузање споменика, прикупљени су добровољни прилози. Анализом свих историјских догађаја у Лужници и бројних жртава које су пале у свим ослободилачким ратовима, а посебно у Првом светско рату одлучено је да споменик треба да буде трајно и јединствено обележје за све погинуле лужничке борце током Балканских ратова, Првом светском рату и Другом светском рату. Такође је одлучено да у склопу споменичког обележја буде изграђена зграда Дома културе која би са спомеником чинила јединствену целину. За овакав подухват била су потребна средства из републике, а она су обезбеђена захваљујући Живојину Николићу Брки, посланик у Савезном Већу Скупштине ФНР Југославије, и Бошку Богдановићу, посланику у Републичком већу Скупштине Народне Републике Србије.

Откривање споменика и отварање Дома културе уприличени су у част Дана Републике 29. новембра 1954. године, када је уједно обележена и 13-то годишњица од народноослободилачког устанка у Лужници.

Ко је аутор споменика у Бабушници?

Велимир Веља Ђорђевић у својој књизи „Време за памћење и незаборав“ каже : „Закључен је уговор о реализацији пројекта, Самог Споменика, са Миланом Богдановићем, вајарем из Београда, као и за пројекат за Дом културекоји би се уклапао у амбијентни простор самог споменика и красио центар Бабушнице“.

Претрагом на интернету дошли смо до података да је Милан Богдановић (Београд, 4. јануар 1892 — Београд, 28. фебруар 1964) био српски писац, књижевни критичар и академик, али да је његов син Богдан Богдановић (Београд, 20. август 1922 — Беч, 18. јун 2010) био је српски архитекта, градитељ, уметник, филозоф, професор Беорадског универзитета, градоначелник Београда од 1982. До 1986. године. Био је значајан неимар меморијалне архитектуре, спомен- обележја подигнутих у другој половини 20 век, жртвама фашизма у Другом светском рату широм СФР Југославије. Најзначајнији споменици Богдана Богдановића налазе се у Београду, Јасеновцу, Гаравицама, Прилепу, Мостару, Крушевцу и Лесковцу.

Све ове наведене чињенице иду у прилог да је можда Богдан Богдановић био идејни творац спомен обележја у Бабушници.

Професор уметности Миле Ставрић, дипломирани вајар и некадашњи професор бабушничке гимназије, у незваничном разговору, каже да је можда вајар Милан Богдановић (овде се не мисли на поменутог публицисту Милана Богдановића) аутор споменика. Иначе, сличних споменика нашем постоји у још неколико градова екс Југославије.

На сајту СЛОВО ЈУГА о споменику у центру Бабушнице стоји:

„ Споменик у строгом центру Бабушнице посвећен је борцима у Првом и Другом светском рату, а откривен је новембра 1954. године. Вајар Д. Богдановић посветио је ово дело житељима општина Лужничког краја који су дали своје животе борећи се за слободу“.

Д. Богдановић заиста стоји уписано на споменику. Претрагом на интернету нисмо успели да пронађемо ниједног неимара меморијалне архитектуре са потписом Д. Богдановић.

У потрази за аутором споменика у Бабушници контактирали смо и Завод за заштиту споменика из Ниша. На наше питање о аутору споменика, господин Ђорђе Стошић упутио нам је следећи одговор:

„ Споменик заједно са Домом културе чини симбол масовног устанка и херојске борбе Лужнице у НОР-у 1941-45. То су објекти за културно уздизање, развијање традиција и патриотизма...

Бронзана статуa на врху гранитног постоља и бронзане плоче са ликовима симболизују ратнике у одбрани и ослобођењу завичаја у два светска рата. У том смислу је и посвета на једној и на другој страни споменика. Споменик је откривен на митингу поводом десетогодишњице ослобођења Лужнице 1954. године.“

Дакле, ни од Завода за заштиту споменика из Ниша нисмо успели да сазнамо ко је аутор или ко је дао идејно решење за израду споменика у Бабушници.

Господин Ненад Лајбеншпергер, историчар Републичкoг завода за заштиту споменика културе Београд одговорио нам је на наш допис о аутору споменика у центру Бабушнице. У допису између осталог стоји:

„Обавештавам вас да се и у документацији Републичког завода налази податак који садржи само почетно слово „Д“ у имену. Наставићемо да трагамо за подацима о аутору споменика, а у међувремену, , замолио бих вас да нам сликате сам потпис на споменику и да ми пошаљете фотографију“.

Све у свему, без обзира на име аутора, споменик у центру Бабушнице ће и даље бити симбол страдања наших предака и незаобилазни део наших живота. Можда је дошло време, да свој седамдесети рођендан, дочека подмлађен (овде се мисли на обнову и рестаурацију)- и да поново буде као оног 29. новембра 1954. године када је свечано откривен и када је доминирао својом лепотом и грандиозношћу.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.