У филму Горана Марковића „Тито и ја“, велики српски глумац Воја Брајовић, који тумачи улогу маршала Тита, окупљеним пионирима поводом 25. маја каже:

„Ја не би волио да се мој рођендан слави тако као некакв в благдан, или шта ја знам нешто тако. Волио бих да то буде празник свих вас: дјеце, целе наше социјалистичке заједнице . Да то буде Дан младости“.

И тако је и било. Сваког 25. маја, од 1945. до 1988. године, пионири, омладинци и омладинке од Триглава до Вардара или Ђевђелије беше, обележавали су свој дан-Дан младости. Иначе, како кажу многи историчари, друг Тито је рођен 7. маја, а да је до забуне дошло зато што је он пропагирајући идеје комунизма често користио лажна документа.

Дан младости обележавао се и у Лужници. Организована су школска такмичења у фудбалу, рукомету, кошарци, а било је и оно чувено трчање у џаковима или трчање са јајетом у кашики или трка са другом на леђима (измишљале су се свакојаке игре и такмичења па су многи из тих игара излазили са модрицама, огреботинама, „разбијеним“ носевима.). Али деца и млади су волели овај свој дан.

У Звонцу су организована, поводом Дана младости, спортска такмичења на којима су учествовале школе из Бабушнице, Стрелца, Љуберађе и Великог Боњинца. Одржаване су приредбе са рециталима, револуционарним песмама, хорским певањем песме „Друже Тито ми ти се кунемо“ (убрзо смо погазили заклетву и скренули са његовог пута). Приређиване су ликовне изложбе радова ученика, а тематика је махом била Народноослободилачка борба, партизани који увек побеђују злогласног фашистичког непријатеља и, наравно; лик друга Тита. Увече би биле орагнизоване игранке за нешто старије омладинце и омладинке, док би пионири кибицовали младе љубавне парове који се љубе негде у мраку.

Организовани су слетови у којима су учествовала деца из основне школе „Братство“ из Звонца, али ни она нису разумела „генијалне кореографије“ својих наставника, а још мање зашто то морају да раде. Али такво је било време. Време јединства, братства и вечита борба против „Непријатеља који никада не спава“ и вечито нам „подмеће клипове у точкове нашег развоја“. Али, без обзира на све, неки се и даље, са носталгијом сећају тих давно прошлих времена и говоре да је тада било куд и камо лепше и да су то стварно била „златна времена“.

А друг „Стари“ је често говорио: „Народ који има овакву омладину , не мора да брине за своји будућност“. На жалост, после његове смрти дозволили смо да ти омладинци пуцају једни на друге у ратовима деведесетих и крвавом распаду СФРЈ, земље коју је створио маршал са таквом омладином и братством и јединством које смо чували „као зјеницу ока свог“.

ШТАФЕТА МЛАДОСТИ У ЛУЖНИЦИ

Дочек и испраћај Титове штафете био је један од главних догађаја у Бабушници. Обавезан декор били су ученици, поред неизбежних политичара.Поводом дочека и испраћаја штафете организован је културно-забавни програм за многобројну публику у центру Бабушнице. Било је рецтовања, песме, наступа КУД „Младост“...Пре доласка Савезне штафете, на бину би стизале локалне штафете које су носили примерни омладинци и омладинке из највећих села бабушничке општине. А онда би уследило стандардно обраћање политичара, а пре испраћаја штафете читан је поздравни телеграм другу Титу из слободарске Лужнице.

То се догађало после смрти Јосипа Броза, уз чувену паролу „И после Тита Тито“. Што је било било је.

Иначе прва штафета младости кренула је на иницијативу ЦК Савеза комунистичке омладине, а омладинци Крагујевца предложила масовно трчање омладине широм Југославије са лепо израђеним палицама и у њима рођенданским честиткама за доживотног председника СФРЈ. Прву штафету маршал је примио у Загребу 1946. године, а последњу 25. маја 1979. године.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.