ЦРКВА У БАБУШНИЦИ

Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се.

(Јеванђеље по Матеју 7-8.)

Када је почела изградња и ко је градио цркву у Бабушници? Зашто многи мисле да су Бугари сазидали цркву за време окупације? И зашто на сајту Епархије нишке стоји да су један део радова на изградњи Храма у Бабушници изводили Бугари и да су га многи називали бугарским храмом и залагали се да се никада не обнови, односно да се изгради нова црква на новој локацији?

Можда права истина о томе лежи у овом тексту.

1.Почетак изградње Спомен-Храма у Бабушници

На сајту српске Православне епархије нишке стоји да нема писаних трагова о његовој изградњи, али према казивању старијих мештана, изградња је почела још 1934. године. Темељ је освештао тадашњи епископ нишки Јован, а велико освећење храма извршио је Његово преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, 9. септембра 2018. године, на дан када Црква слави Сабор српских светитеља, велико освећење храма Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског у Бабушници. . На истом сајту стоји „Један део радова изводили су и Бугари за време Другог светског рата, због чега су га многи и називали бугарским храмом“, што највероватније није тачна тврдња.

Ипак, постоје нови писани трагови који јасно говоре о томе када је започета изградња цркве, односно Спомен-Храма у Бабушници. План за изградњу цркве (Спомен-Храма) урађен је 1929. године, а финансијскa конструкција за изградњу цркве завршена је 17.10. 1929. године. Планови за изградњу цркве прегледани су са статичке стране од Министарства грађевине Краљевине Југославије 5.6.1936. године, а са техничке стране план за изградњу цркве у Бабушници прегледан је 12.јуна 1936. Године( БРОЈ 21017, Ревидент Јованка Капринић). План је садржао детаље армирано-бетонских конструкција за цркву у Бабушници.

На месту где је планирана узградња цркве некада су стајали камени крст и расло је свето дрво, миро , што се може видети на плану-мапи Бабушнице из 1923. године, а који је урадио Рус Михаил Анбросов-економ Среза Лужничког. На његовој карти нацртани су свето дрво миро и крст. Христивоје Пејчић у својој књизи „Православље у горњој Лужници“ пише да је мотив за изградњу цркве у Бабушници био сећање на страдање убијених Срба недалеко од Бабушнице. Према Душану Ћирићу, некадашњем директуру Музеја Понишавља у Пироту, у „Долини“, месту између Бабушнице и Српског војног утврђења „Шанац“ Бугари су вршили масовна стрељања Срба. На овом месту убијани су не само мештани бабушничке општине већ и Срби из Топличког округа.

Зато је и потекла иницијатива од грађна Бабушнице за подизање Спомен Цркве-Храма у Бабушници. Формиран је Одбор за подизање спомен храма у Бабушници у чијем саставу су формирани управни и надзорни одбор, а задатак одбора је био да распише лицитацију (протокол) за изградњу спомен храма. Одбор је најпре расписао лицитацију за израду темеља.

Лицитација за извођење радова на изради темеља за подизање спомен храма у Бабушници извршена је на дан 22. августа 1937. године у Бабушници,на којој је као најповољнији лицитант изабран г. Светислав Л. Станковић из Бабушнице, за суму од 15.875 динара. Но, с обзиром да је Светислав Л. Станковић отишао на одслужење војног рока (на одслужење војног рока г. Станковић је отишао 12.4.1938. године, а вратио се 12.1.1939. године), Одбор за подизање Спомен Цркве-Храма у Бабушници, на седници која је одржана 26. јула 1938. године донео је одлуку о поништавању лицитације и расписивању нове. Такође Одбор констатује да,„ Предузимач г. Станковић није овлашћени грађевинар, предузимач или правни мајстор зидар, те је за овај посао непозван и потпуно нестручан“. Светислав Станковић је учествовао на лицитацијама за изградњу темеља Спомен цркве-Храма и зграду основне школе у Бабушницу на основу пуномоћја које му је дао Петар Ђ. Антић из Извора 25. августа 1937. године. Претпостављамо да је Петар Ђ. Антић имао регистровану грађевинску фирму у то време.

С обзиром на чињеницу да су у Бабушници на власти биле демократе, а да је један од виђенијих чланова странке био и отац Светислава, Лазар Ћ. Станковић, највероватније да није била расписана друга лицитација за изградњу темеља цркве, већ се чекао повратак Светислава Станковића са одслужење војног рока. О томе нам говори писмо зидара из Ваве: Уроша Алексића , Хранислава Адамовића и Ненад Манића, које су они упутили Светиславу Станковићу 5. маја 1939. године и у коме га они обавештавају да пристају на све услове који су прописани за изградњу Спомен Цркве-Храма у Бабушници. Интересантан податак из писма је помињање изградње костурнице...“ , а са зидањем Костурнице са обадве стране цркве, свим стубовима и улазног темеља за улазне басамаке све по плану“....

Светислав Станковић у истом писму одговара:

„Примио сам предње писмо к знању, на употребу и пристајем на све ваше услове у овоме писму, а на рад ћете ступити одмах. А материјал ћете увек имати довољно на лицу места код градилишта што ја примам на одговорност“. (5.маја 1939. године).

Урош Алексић је 8. јуна 1939. године од стране Светислава Станковића примио 1,300 триста динара, а 25. јуна су почели радови на изградњи темеља. Не зна се тачан датум када су завршени радови на изградњи темеља, али се зна да је темеље будуће цркве у Бабушници освештао Владика нишки Јован.

О економској и политичкој моћи породице Лазара Станковића говоре и документи из којих се види да је његов син Светислав Станковић учествовао и у изградњи зграде основне школе у Бабушници. Зграда основне школе завршена је 1938. године.

Ако погледамо фотографију из 1940 године-Панораму Бабушнице (сликану са западне стране из правца Сурачева) види се некадашњи Штаб војске Краљевине Југославије(После Другог светског рата била је прихватилиште за децу палих бораца, па део ХИ „Лужница“ , а сада је у њој Ватрогасна јединица.). У десном углу види се зграда Среза, која је изграђена 1892. године и зграда нове основне школе. Нема назнака да су радови на Спомен цркви-Храму настављени у 1940. години.

Градимир Ранђеловић из Бабушнице, рођен 1934. године, каже да памти да је је један део цркве био изграђен пре него што су дошле бугарске окупационе власти, а да су радови на изградњи цркве настављени пошто су бугарске власти дали сагласност за наставак изградње цркве. С тим да су планирали да у храму службује бугарски свештеник. Све је то било у циљу бугаризације окупиране Лужнице.

Ипак, започета изградња цркве настављена је и за време бугарске окупације, кулуком становника Бабушнице и околних села, уз дозволу бугарских окупационих власти.Црква је зидана по плановима који су донесени у време постојања Краљевине Југославије.

Да је црква грађена од добровољних прилога мештана и да су на њој радили Лужничани о томе говори и Петар Ђенић (1943) из Бабушнице који каже да су радове на изградњи цркве у време окупације изводили Лужничани (Сурачевци?) и да се црква градила на основу добровољних прилога у новцу и материјалу. Он тврди да је Лазар Ћ. Станковић, предратни трговац и механџија из Бабушнице, дао 10.000 цигала за подизање цркве,док Христивоје Пејчић у својој књизи дословно пише: „Зидови су озидани циглама. Бабушничанин Лазар Станковић поклонио је цигле“.

У књизи „Лужница“ Драгослава Манића Форског (1936-2024), на страни 45. налази се фотографија цркве у Бабушници из 1943. године, године када је Бабушница била под бугарском окупацијом.

2.Бугарски извори о градњи цркве у Бабушници

О изградњи цркве у Бабушници у време окупације пише бугарски часопис Бугарски запад.

Бугарски запад (буг. Български запад) је био бугарски часопис који је имао издање у Србији (Пиротски крај) након окупације Бугарске за време Другог светског рата. Излазио је од 21. марта 1942. до 7. августа 1944.

Издавач и редактор је био Каран Дончев. Штампан је у Рахриви, Софија. Часопис је излазио седмично. Од броја 13, имао је додан поднаслов: Весник за Пиротску, Царибродску, Трнску, Босилевградску и Бабушничку околину (буг. Вестник за Пиротска, Царибродска, Трънска, Босилеградска и Бабушничка околия).

Тако у овим новинама бр.2 од 4.4.1942. године, под насловом НАПОРИ ЗА КУЛТУРНИ И ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ БАБУШНИЦЕ , управитељ Бабушнице Владимир Дипчев изјавио је како Срби (српске власти) нису ништа нису предузимали за развој и напредак Бабушнице и напомиње како се у јесен 1941. године почело са изградњом цркве. Он додаје да је вредност радова на изградњи цркве око 500.000 лева, а да су средства обезбеђена од стране општине и добровољних прилога грађана.У истом тексту управитељ додаје да су од прилога мештана изграђене школе у Вави и Камбелевцу, а да се планира да се оформи библиотека у Бабушници која би допринела културном развоју Бабушнице.

Двоброј Бугарског запада, 37/38, од 16.1.1943. године доноси текст под насловом ДОБРОТВОР. У њему стоји да је Алекса Потев Крстев (син некадашњег, предратног, председника општине Бабушница) из Бабушнице добар грађанин и хришћанин, који је по угледу на свог покојног оца (Поте Крстића) поклонио за нову цркву у Бабушници 10.000 лева. Хвала му! (На слици се налази Алекса Крстић-за време окупације Алекса Потев Крстев).

• Занимљива је чињеница да је Алекса поконио за цркву 10.000 лева исто онолико цигли колико је, према казивању старијих мештана Бабушнице, поклонио Лазар Станковић, трговац и механџија из Бабушнице. Иначе, у свом, руком написаном „Житију о мојој мејани“ , написаном 1907. године, Лазар пише да се, у време док је градио кафану, дружио са Потом, Алексиним оцем, који му је много помогао око изградње и који је у то време био председник општине

3.Црква у Бабушници након Другог светског рата

После Другог светског рата и доласком комуниста на власт, који су се руководили Марксовим цитатом да је „религија опијум за народ“, а Лењин је Марксову мисао усавршио до бесмисла, у бабушничкој цркви никада није вршена верска служба. Како каже Форски у својој књизи удбаши су тренирали гађање из пиштоља нишанећи крст на цркви. Због тога, владика нишки, крстио се и левом и десном руком.(Д.М: Форски „Лужница“).

Обнављање Храма

Храм је коначно обновљен 2007. године за време свештеника Бранислава Младеновића и тада је и урађен иконостас који и данас краси храм. 2011. године за време свештеника Мирослава Бошњака је фрескописан олтар и осликане иконе поменутог иконостаса. 2012. године у порти је средствима из општинског и државног буџета саграђен парохијски дом.

Освећење Храма обавио је владика нишки Арсеније 9. Септембра 2018. године, на дан када Српска православна црква слави Сабор српских светитеља.

У обновљеној цркви на плочи уграђеној на унутрашњој страни зида стоји:

„Народ бабушнички поче са градњом овај храм освећене давне 1935. године. Али ратни вихори који се надвише над нашом отаџбином храм нам оштетише и ван функције ставише. Народним парама и под мудром политиком Месне заједнице Бабушница кренуло се обновом Божјег храма лета господњег 2005. године. На Васкрс у обновљеном храму одслужи се поново и на даље света света литургија, у векове векова. Амин. Велики добротвори Властимир и Дрина Цолић.

Ова плоча је 21. Фебруара 2021. Године замењена новом плочом на којој је писало:

„ У славу једносушне, животворне и нераздељиве Тројице, а у част преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, народ бабушнички започе изградњу овог светог Храма године Господње 1935.

Због ратних прилика и периода владавине безбожничког система, који је наступио, Храм постаде девастиран и запуштен преко 50 година. Трудом и прилозима обновљен, а руком Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Г. Арсенија освећен лета Господњег 2018.“

Затим је додат списак добротвора.

На списку нема Лазара Станковића (када је црква сазидана Лазар је интерниран у Бугарску на принудном раду у времену од 20.5.1943. до 1.3.1945. године) и многих знаних и незнаних Лужничана захваљујући којима је сазидан Храм у Бабушници.Нема ни професора Станимира Мишића, бившег председника црквеног одбора који је, заједно са свештеником Сретеном Вељковићем, Драгославом Манићем,Николом Милићем и Вером Станковић (Лазарева кћи) покренуо иницијативу за обнову цркве у Бабушници.

Најважније је да храм постоји, писано или неписано, сви који су уградили део себе у ову грађевину, живеће, док год има нас који ћемо их се сећати.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.