ПРВИ ДЕО

Улазак бугарских јединица у Краљевину Југославију , по одобрењу Хитлера, отпочео је 19.априла 1941. године, на основу смерница које су издате 12. Априла о подели Југославије и договора у Бечу од 21. И 22. Априла између министра спољних послова Немачког Рајха Јоаким фон рибентропа и италијанског министра спољних послова грофа Галеаца Ћана (супруга Еде Мусолини, ћерке иатлијанског дучеа Бенита Мусолинија).

Крајем априла 1941. године бугарска војска је ушла у Бабушницу, а убрзо и Љуберађу (до те 1941. године и Бабушница и Љуберађа имале су статус варошица у Краљевини Југославије). Лужнички срез је новом границом и демаркационом линијом подељен на два дела. Већи, источни део са Бабушницом као средишњим местом припао је Бугарској, док је мањи западни део са селима Белом Водом, Штрбовцем, Богдановцем и другим ушао у састав Недићеве Србије. Формиран је нови срез са седиштем у Белој Води.

У мају месецу 1941. године у Бабушницу су дошли и цивилни представници бугарске власти са полицијским апаратом. Окупациони апарат за спровођење бугаризације окупираних територија био је смештен у згради Среза у којој су се налазиле и затворске ћелије. Након замена печата, штамбиља , образаца и формулара бивше администрације, новим бугарским, извршили су попис становништва, а презимесу умести ИЋ на крају добила су ОВ, па је тако Јован Стојановић био Иван Петров Стојанов, Војислав Стојчић-Војо Стојанов Стојичков.

Документа, лична и остала морала су да буду исписана бугарским словима. Све фирме су морале да буду исписане на бугарском језику, а људи су полако почели да се навикавају на нове појмове као што су кметови, кметски намесници, бирници (секретари), катечество (категорија), врску (везу)...Слике цара Бориса (или Хитлера, а понекад и заједно) морала је да буде истакнута у свим кафанама и другим локалима. Кмет у Бабушници 1941. године био је извесни Карданов.

Бугари су одмах довели и своје учитеље (даскале) као би се кренуло са отварањем школа на бугарском језику. Учитељ у Бабушници био је извесни Златев.После њега дошао је Павле из Бугарске.

Убрзо су почеле да стижу и бугарске новине: „Празничне вести“, „Нашинец“, „Папагал“ и друге у којима су слављене победе Немачког Вермахта на фронтовима, као и обнова великог Бугарског царства.

Кафане су и у време окупације наставиле са радом, али је бугарским војницима строго било забрањено точење алкохола. Сваки прекршај, односно точење алкохола војницима, могао је бити кобан по власника кафане (затвор, принудни рад а можда и стрељање).У свакој кафана која је примала људе на конак морала је да се води посебна евиденција, а у излоге сваке кафане морала је да стоји барем једна кутија бугарских цигарета којих је било три категорије. Најбоља је била прва категорија, а из ње паковање „Арда“ (Арда-река у југоисточној Бугарској) које је највише и било тражено.

Када би Бугарима затребала радна снага за неке велике радове у Бугарској они су одређивали ко и када мора да иде на принудни рад. Многи „трудоваци“ (тако су их звали) завршили су у Бугарској на принудном раду у Карнобат, Момчиловград и у другим градовима Бугарске.

У подрумима зграде Среза Бугари су држали ухапшене партизане и њихове присталице. У тим подрумима људи су мучени и пребијени, а многи су касније вођени на стрељање. Побијене су сахтрањивали на ливади Војислава Ђенића, а након ослобођења извађене су кости страдалника и пренете у заједничку спомен костурницу која је изграђена 1952. године испред ОШ „Иво Лола Рибар“.

С обзиром да су у Лужници почеле да делују партизанске јединице, бугарске казнене јединице почеле су да врше масовну одмазду над недужним цивилним становништвом. У њиховим акцијама највише су страдали цивили у Црвеној Јабуци, столу, Кијевцу... У својој свирепости истицао се капетан Стојанов, за кога се говорило да је, ако не убије човека, морао да убије неко куче, како би га прошла манијакална жеља за убијањем.

Један од мучнијих догађаја за бабушничане догодио се 10. јула 1943. године, када су Бугари изложили, на центру, мртво тело младе партузанке Драгице Жарковић. Позвали су становништво Бабушнице да присуствује овом страшном чину, а народу су говорили да ће сви овако проћи који помажу или имају било какву везу са „шумкарима“. Позвали су и Милана, бабушничког фотографа, да овековечи овај тренутак, тако важан за бугарску војску и бугарску државу. Тело Драгице Жарковић закопано је уз ограду месног гробља, Бугари нису дозволили да буде сахрањена на гробљу.

Током окупације на територији општине Бабушнице деловала су два ослободилачка покрета.Покрет Југословенске војске у отаџбини и партизански покрет.Овај други је, како пише Ђура Златковић-Милић у својој књизи „Зла времена“ ослободио Бабушницу, без испаљеног метка, 8.септембра 1944. gодине. Друг Милић још додаје да су три наредна дана у Бабушници боравили и партизани и бугарска војска (окупаторска). На раскршћу су постављени стражари и једних и других. Пиротска „Слобода“ из 1946. gодине, на једној од својих страна (страна 2), објавила је фотографију на којој стоји наслов: УЛАЗАК НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ У БАБУШНИЦУ. Испод фотографије стоји: Одушевљен народ дочекује и кити своју војску 9. септембра 1944. године.У „Слободи“ од 25. новембра 1954. године, броју који је посвећен тринаестогодишњици устанка народа Лужнице, у тексту под насловом „Три ослобођења Бабушнице“ између осталог стоји....“Пошто преговори са Бугарском посадом у Бабушници нису успели како су партизани захтевали , партизани су ушли у Бабушницу 4. септембра 1944. године и ослободили је“ (потписник текста је Д.М. Ћирић). Милорад Мадић и Душан Јончић у својој монографији о 25. бригади пишу да су два батаљона ове бригаде без борбе ушли у Бабушницу 11. септембра и да су наложили бугарским јединицама које су ту затекли да тек тада скину натписе са јавних зграда на бугарском језику. Мадић и Јончић се за своје тврдње позивају на сачувани операцијски дневник бригаде. И Никола Антић наводи 11. септембар као дан ослобођења Бабушнице. Зато и није најјасније зашто Бабушница(деценијама) слави 6. септембар као Дан ослобођења- односно као Дан општине.

Миломир Миладиновић у својој књизи „Бабушница под бугарском окупацијом“ (не наводи тачан датум када су ослободиоци ушли у Бабушницу) пише (као сведок и очевидац тих догађаја) да су из авиона бацани летци са следећим текстом: „Б`лгарски војници, о`брните ор`жието к`мто Германци“-Бугарски војници, окрените оружје против Немаца. И додаје: Политичка мимикрија у свом пуном процвату!

Дакле, све време рата Бугари су били окупатори и напустили су Бабушницу као окупатори, а касније су се вратили као савезници у борби против Немаца.Заједно са партизанима и Црвеном армијом ( 9. септембра у Бугарској је извршен преврат и на власт је дошао Отечествени фронт предвођен комунистима који одлучује да објави рат Немачкој).

Припадници Југословенске војске у отаџбини су прогањани, стрељани, завршавали на дугогодишње робије, осим оних који су у последњем тренутку променили страну или побегли на запад.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.