Породица Црнатовић

БОЖА ЦРНАТОВИЋ, ПЕПА НЕМИЦА, ПРЕДРАТНЕ КАФАНЕ, ОКУПАЦИЈА БАБУШНИЦЕ И ФК „ЛУЖНИЦА“

* У Бабушници за цео срез лужнички има само једна меана III класе, и то без соба за путнике.

Из Годишњег извештаја лекара округа пиротског о стању здравља за 1883. годину*.

Не зна се тачно када је Божидар Божа Црнатовић дошао у Бабушницу из Власотинца, односно села Црнатова у коме је рођен. Претпоставља се да је то било после Првог светског рата, али шта је натерало младог Божу да из Власотинца дође у једно мало место Бабушницу остаје мистерија. Још већа мистерија је његова супруга Пепа. Она је била Немица, а где су се Божа и она упознали то нисмо успели да сазнамо. Највероватније да су се упознали у Словенији и да је Пепа живела тамо (можда је њено име било Josephine -скраћено Пепа), а да је удајом за Божу променила своје немачко име у српско- Љубинка и да је постала православка (највероватније је обављено црквено венчање.). Божа и Пепа славили су славу „Аранђеловдан“. Њихово упознавање и њихова љубав свакако имају елементе једне романтичне, филмске, љубавне приче.

Бабушница је пре Другог светског рата била мало место, али је, хвала Богу, имала је подоста кафана за мерак. И пре рата је имала, као и данас, раскрсницу( коју популарно зовемо центар) и путеве који воде за Пирот, Звонце, Калуђерево (лево се одвајала калдрмисана „горња мала“ која води ка „Шанцу“ и даље ка Горњем Крњину) и Љуберађу. Пре рата било је двадесетак кућа које су биле изграђене поред поменутих путева. У самом центру била је велика ливада, кућа Сретена Пејчића „Сречка“ и кућа браће Манчић. На месту данашњег „Црног врха“ налазила се кафана у власништву Душана Игњатовића званог „Душан Шћембил“ , који је у то време био и власник млина. Душан је кафану највероватније купио од Видена, чувеног бабушничког кафеџије. Ту поред кафане била је и кућа Владе Видановића и његовог сина Ратка, који је после рат био председник НОО Среза Лужничког. Имао је 4 сина: Мирка, Видена „Виџу“, Владимира „Батицу“ и Александра „ Бебу“ и једну ћерку (подаци из књиге Миломира Миладиновића: Бабушница под бугарском окупацијом-у очима једног дечака).

Душан је кафану издао у закуп Божи Црнатовићу, правом угоститељу, одличном познаваоцу вина.

БОЖА ЦРНАТОВИЋ (21.10. 1901.- 2.8.1976.) је веома брзо, пре рата, довршио своју кафану и иселио се из Душановог објекта. Кафана је била на почетку успона према „Срезу“ (некадашња „Таламбасова“ пекара). Божа и Пепа нису имали деце, али су као девојчицу „усвојили“ Добринку- Беку Станковић. Потомци Беке кажу да није било никаквог усвајања, већ да је Бека радила код њих у кафани, а да се касније, када су остарили, бринула о њима, као права кћи. Божа и Пепа су у својој кафани направили свадбу Беки која се удала за Ђорђа Јовановића- „Ђоку Мерџу“, трговца и дугогодишњег члана управе ФК „Лужница“. Иначе, свадба је била упамћена по томе што младожења није престајао да игра. Водио је и одиграо сва кола која су одсвирана на свадби. Ваљда од среће није умео да стане.

Божа Црнатовић је био рођени угоститељ. Имао је природну љубазност, смисао за дискрецију и одговарајући стил. Сигурно је све то привукло (његови господски манири и педантност) Пепу Швабицу да се заљуби у њега.

ПЕПА (Љубинка) ЦРНАТОВИЋ

(5.2. 1901- 31.12. 1964)

Пепа је била најпоштованија жена у то време у Бабушници. Драгослав Манић Форски за њу каже да је свима остала у сећању као племенита жена која је имала људске топлине и топло јело за сиротињу. Богата, али увиђајна. Миломир Миладиновић,писац мале, али вредне књиге „Бабушница под бугарском окупацијом“ за Пепу каже да је тешила болесне и саветовала оне којима је савет био најпотребнији.Када је Пепа шетала улицом, тражећи у јендеку детелину са четири листа, деца су престајала да галаме, а ако су била у трку, као по команди, почела би полагано да корачају. Након 6. априла 1941. године када су Немци напали Краљевину Југославију, после два дана појавили су се у Бабушницу, из Правца Пирота су дошли, неометано, јер нико им није пружио отпор. Наша војска је била у расулу. Госпођа Пепа научила је становнике Бабушнице, пре него што су Немци ушли у варош, да се на немачком „Нема војске“ каже“ Niks soldat“ . И када су они дошли сви су хорски понављли: “ Niks soldat“. Улазак немачких војника у Бабушницу изазвао је и једну смрт, наиме војници су пуцали на једног човека који је беспотребно трчао уз ограду, док је двоје било рањено: Милица, супруга Буде кафеџије и Милан Фотограф.Све кафане су морале да буду отворене и на услузи Немцима, а ако би желели нешто да попију, пиће би прво морао да проба кафеџија. Комуникација се више одвијала гестикулацијом, односно рукама, осим у Божиној кафани у којој је са Немцима, на свом матерњем језику, комуницирала госпођа Пепа. А онда долазе Бугари и почиње окупација Бабушнице. У свим кафанама морале су да буду истакнуте слике Хитлера и Цара Бориса. По кафанама су могле да се читају бугарске новине попут „Нашинец“ , „Папагал“ и друге. Свака кафана морала је да има у излогу сваку категорију бугарских кутија цигарета, макар по једну кутију. Најбоља, прва категорија цигарета била је „Арда“ (назив по реци у југоисточној Бугарској) која је највише тражена. Распад Југославије, ратови у Хрватској, БИХ и увођење санкција СР Југославије су поново „арду“ довели у Бабушницу. Овога пута у главној улози били су шверцери цигарета и црвеног и зеленог бензина из Бугарске.

И после рата, када су дошле комунистичке власти, Божа Црнатовић је наставио да се бави уоститељством. Додуше, више не у својој кафани већ у новооснованом угоститељском предузећу „Црни врх“. Кафана му је национализована од стране НОО Среза Лужничког, а власт му је ипак доделила кућу за становање у улици коју су популарно називали „улица седам славуја“. Предузеће је основано 1948. године и бавило се пружањем угоститељских услуга, припремањем хране за шире потребе и хране за штићенике Дома деце палих бораца. Од оснивања је под руководством пословође Боже Црнатовића, старог, веома стручног, умешног, успешног и предузимљивог угоститеља, доста успешно радило и остваривало приход којим је покривало личне доходке радника, набавке и припремање хране, пића и производње сода - воде. Почетак рада је био у национализованом објекту који је пружао основне, али ограничене услове за рад.

Божа Црнатовић и Фудбалски клуб „Лужница“

Божа Црнатовић је пре рата новчано помагао Бабушнички спортски клуб „Лужница“ и био је регистровани члан клуба. Након завршетка рата и ослобођења Бабушнице оживео је и бабушнички фудбалски тим. Први послератни председник клуба био је Божа Црнатовић. Он је на тој функцији био од 1946. до 1956. године. Љутица Марковић, тренер пионира и омладинаца „Лужнице“,бивши играч „Лужнице“ и помоћни тренер др Мирољубу Јовановићу, водио је разговор са Божом Црнатовићем у бифеу „Лужница“ где је он често одседао и то му је био други дом. Божа је причао Љутици о свим тешкоћама са којима се сусретао тим „Лужнице“, нарочито када се ишло на гостовањима. Тада, после рата није било аутобуса и аутомобила за превоз играча па је у ту сврху коришћен камион. Када није било камиона онда је ту била резервна варијата- „Лека Врабац“ са својим шпедитером. Екипа која је играла у раздобљу када је Божа Црнатовић био председник клуба била је страх и трепет за све противнике. „Сећам се да смо у Ражњу истоименој екипи дали девет голова“-говорио је Божа Љутици. Свом саговорнику он је издиктирао најбољи састав деценије (1946-1956): Р. Димитријевић, Р. Видановић, Ј. Манић, Б. Богдановић, В. Станковић, Др. Злоколица, Б. Китановић, М. Николић, Р. Љубеновић, Ј. Илић и В. Вељковић.

Прву послератну утакмицу, фудбалери „Лужнице одиграли су са пиротском „Црвеном звездом“ и извојевали победу резултатом 2:1. Тренер и играч на тој утакмици био је пироћанац Лола Оџа који је и предложио да се на сваком дресу играча, са предње стране, испише по једно слово имена клуба. Игралиште клуба било је код црепане у Драгинцу.

Божидар Божа Црнатовић умро је 1976. Године, а његова супруга Пепа 1964. Године, обоје почивају на старом бабушничком гробљу у сенци старих храстова.

Мистерија прве фудбалске лопте у Бабушници

Многи старији Лужничани су говорили да је прву, праву фудбалску лопту у Бабушницу доне Божа Црнатовић што свакако има логике. С обзиром да му је супруга била Немица, сасвим је могуће да је са Пепом и Божом у Бабушницу стигла и прва фудбалска лопта.Драган Голубовић и Саша М. Илић у Монографији ФК „Лужница“ децидирано тврде да је прву лопту у Бабушници донео отац Драгомира Гаге Потића.

Велику захвалност за ове предивне фотографије породице Црнатовић дугујемо Ивици Пејчићу и породици Пејчић из Бабушнице.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.