Објава је посвећена Форском и свим старим, усамљеним људима који живе у Лужници.

Јесен живота у лужничким селима

У великом броју села, нарочито оним планинским, живе сами, усамљени стари људи. А старост је проблем вечит и нерешив каже наш премудри Иво Андрић.Шта је узроковало овакав драстични пад у прелепим лужничким селима? Потрага за бољим животом. После другог светског рата почело је велико исељавање Лужничана из својих родних села. Најпре су кренули становници Црвене Јабуке, раков Дола и Радосина пут Војводине. Тамо их има у местима Оџаци и Дероње. Тада се то, у време социјализма, звало колонизација.Многи млади Лужничани пронашли су боља места за живот диљем Србије: у Бору, Мајданпеку, Зајечару, Алексинцу, Нишу, Београду...Лужничана има широм Србије, бившпе Југославије и широм света.

Многи су, навикнути на свој начин живота, нису напустили своја огњишта, своје обичаје и своју традицију. Остали су да живе сами, да трају своје последње дане „докле им је писано“ и „док не дојде д`н да и` бог прибере“. „Јер, зорле се живи, зорле се не мре“ кроз маестрално књижево перо Драгослава Манића Форског кажу наши стари Лужничани.

Када погледамо фотографије наших старица и стараца који живе свој усамљенички живот и своју „јесен живота“ преплаве нас истинске емоције туге и очаја. Очаја да ће са овим људима заувек нестати и наша села у којима је некада бујао живот у свој својој величини и лепоти. Туга нас преплављује када видимо како их старост и самоћа притиска као тешки воденични камен и како се у њиховим очима очитава туга за младошћу и неким бољим и срећнијим временима. Мада, је њима живот био углавном тежак и чемеран.

„Како је тешко бити сам,

Како је тешко бити стар....“

Каже ванвременски Тин Ујевић. И заиста је тешко бити стар у нашим селима у којима се полако гаси живот. Као пламен свеће на на дашку ветра.Слике говоре све, даље писање нема више никаквог смисла.

Драгославу Манићу Форском судбина је на крају животе доделила улогу његових јунака који су њему говорили своје трагичне и сурове судбине. Приче о старости, усамљености и о томе како је тешко и болно сахрањивати своје дете.Своју јесен живота Форски је проводио у свом родном Радошевцу, стар, усамљен и дубоко несрећан због трагичног губитка свога сина Горана. Трагедија која је убрзала његов одлазак са животне сцене. Можда се , ипак, понекад и „зорле мре“, јер срце више не може да издржи бол и тугу против које нема лека. Што би рекао велики панонски морнар Ђорђе Балашевић: „Јер једном сваком мали неми славуј долети на праг“.

Зато и у предговору своје књиге он опомиње: „Најзад, све нас чека старост.У свако доба живота треба мислити на јесен живота.

А о књижевном стваралаштву Драгослава Манића Форског можда је најбољу оцену дала госпођа Љиљана Ђукановић:

„Човек који је остао доследан свом крају, свом језику и култури и који је разумео значај неговања свих тих вредности и сам томе непосредно доприносио! Значај његовог писаног дела ће временом све више добијати на вредности јер су то забелешке једног живота којег више нема а чији је он био непосредни актер, који је разумео, волео и несебично му се давао. Велики је то губитак за лужнички крај!“

Фотографије су преузете од Каролине Стаменковић (многе је фотографије снимио Александар Ћирић), као и са ФБ група лужничких села.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.