1. Коњи у Лужници

Коња у Лужници пре другог светског рата било је 1.902. У равничарском делу Лужнице они су служили претежно за вучу и орање и били су крупније расе, док су у планинским селима служили за ношење терета и вршидбу и били су ситне расе. Појавом трактора и вршалица после Другог светског рата број коња у Лужници се полако смањује, тако да је 1964. године њихов број износио 806. Сеоска домаћинства све више се орјентишу на чување крава и оваца, тако да је број коња, у данашње време сведен на веома мали број. Некада су коњи били и „превозно“ средство. Преко превоја Суве планине једино се могло коњем прећи. Што каже Форски: „Човек на коњу-некада уобичајена дика, а данас ретка слика.Под сликом се подразумева фотографија.

Седамдесетих година прошлог века десиле су се велике крађе коња у Лужници. Починиоци никада нису били пронађени (податак да су у Камбелевцу украдена два коња, власништво Александра Ћирића и Милована Видановића. Покушали су и крађу коња Векослава Здравковића, али нису успели у томе). Где су завршили покрадени коњи остала је мистерија и до данашњих дана.

Ипак, једна од највећих крађа коња новијег времена у Србији догодила су у Горњем Банату 1946. и 1947. године. Према званичним подацима војне пограничне службе и кикиндске Удбе, у споменутом временском периоду, добро организована велика група лопова украла је у неколико села од људи и из тек основаних сељачких радних задруга 127 коња. Од тога је у суседну Румунију „стазом украдених коња” пребачено и продато 113 грла... Поред крађе коња група је извршила више разбојништва и једно убиство у Кикинди, после којег је „клупко почело да се одмотава”. Уследила су хапшења и суђења. Деветорица коловођа осуђени су на смрт стрељањем, а остале коњокрадице на укупно 443 године и осам месеци робије...

2. ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ТОДОРИЦЕ У ГОРЊЕМ СТРИЖЕВЦУ

Једном годишње, негде пред крај зиме, на дан који се у народу зове Тодорова субота, кад се спусти мрак, понекад се из даљине чује топот копита од којих се укућанима леди крв у жилама. Тодорци имају и свог вођу. Његово име је Велики Тодор.

Од других тодораца се разликује по томе што јаше белог коња, огрнут је белим чаршавом, хром је, а у руци носи ланац којим звецка. Легенде о тодорцима су веома старе. Чак и пре доласка Словена, на простору Балкана постојало је веровање везано за тајанствене ноћне коњанике.

Тодорци јашу испред свог вође, Великог Тодора. Велики Тодор појављује се на крају. Јаше великог хромог коња, а прича се да је и он хром. Као и остали јахачи, носи велику сабљу и огрнут је белим плаштом. На глави носи велики калпак и никада му нико није видео лице. Многи сматрају да је Велики Тодор заправо велики словенски бог Тројан за кога се такође прича да је ноћни коњаник или најопаснији ђаво Хроми Даба, вучји пастир.

ТОДОРОВА СУБОТА (Теодорова или Тодорова субота, односно Тодорица, је прва субота Васкршњег поста и посвећена је догађају који се десио са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом) или ТОДОРИЦА у Горњем Стрижевцу је вековима стар обичај и одржава се увек на тодорову суботу. Младићи су, на Тодорову суботу, обучени у народне ношње и први пут изводе коње из штале и јашу их неоседлане, а поред призивања пролећа, они желе да се покажу и пред девојкама које су спремне за удају.

Срђан Поповић из Горњег Стрижевца први је покренуо иницијативу за обележавање Тодорове суботе јахањем неоседланих коња кроз село и данас има највећи број коња. Укипно седамнаест (17). Некада је велику број газдинстава у овом селу чувало коње, данас само Срђан чува ове племените животиње. О обичајима који су везани за Тодорицу он каже да је од старих чуо да је Тодор био полу- човек, полу- коњ (Попут кентаура у грчкој митологији., али они нису ни налик њима. Они изгледају као да су израсли из коњских леђа, носе плаштове који се за њима вијоре док јуре кроз ноћ, и нико им никад није видео лице).За разлику од грчких кентаура, Тодор је крао из села младе, лепе девојке, а да би га сеоски момци одвратили они су на Тодорову суботу јахали неоседлане коње. Срђан још додаје да је то јахање имало за циљ да уплаши Тодора да не краде младе девојке али је то била и молба да се мане тог нечасног посла.

Јахањем неоседланих коња младићи у напону снаге призивају и дилазак пролећа, као и берићетну годину.

Иначе Срђан додаје да цела његова фамилија воли коње, и да их са синовима чува откако зна за себе, иако их ретко користи за било какав посао, већ превасходно из љубави према овим грациозним животињама.

Данас једино он у селу чува коње. У шали каже: „У моје село има повише коњи него људи“. Полако нестају коњи и Тодорци. Полако нестају и села горње Лужнице. Са њима нестају и наша традицаја, обичаји и културна баштина.

У почетку је то била скромна манифестација и окупљала је само локалне младиће који су желели да симболично обележе овај дан. Укључивањем у организацију Туристичке организације 2013. године ова манифестација окупила је велики број јахача и посетилаца.

Међу онима који су се осмелили да јашу неоседлане коње, осим одважних младића, била је и једна девојка, Дијана Живковић из Доњег Крњина. Најмлађи јахач на Тодорици био је Нинослав Савић, који је имао само једанаест година када је са осталим момцима јахао коња улицама Горњег Стрижевца. Иначе Нинослав је почео да јаше коња од своје пете године.

На жалост, већ неколико година нема више обележавања Тодорове суботе, нити се чује топот коња кроз сеоске улице Горњег Стрижевца. Остала је само језива тишина, као да се очекује топот коња у галопу који долази из даљине и који леди крв у жилама. Можда се појави и велики Тодор, али тешко да ће у Горњем Стрижевцу моћи више да украде младу и лепу девојку.

Фотофрафије: фб група Доњи и Горњи Стрижевац. ТО Бабушница, Александар Ћирић....

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.