Најбоља лева полутка ФК „Лужница“

Савремени фудбал је мешавина тактичких замисли тренера и атлетских предиспозиција играча. У савременом фудбалу се најчешће говори о формацији једне екипе ( формација описује начин на који се играчи у тиму генерално постављају на терен, 4-4-2 формација је најчешћа и основна формација у фудбалу), линијама између средине и одбране, транзицији из одбране у напад... Тактика тренера је најважнија у савременом фудбалу, тако да он више подсећа на шаховску игру у којој сваки играч зна шта му је посао и ретко ко има „храбрости“ да себи дозволи неку креацију или потез који није у складу са оним што је тренер замислио и на табли нацртао. Такви обавезно бивају кажњени премештањем на клупу за резерве, што би рекао наш народ „да му дојде памет“. Осим тога, огромни новац је ушао у фудбал, тако да играчи, буквално, играју утакмице дан за даном. Више личе на гладијаторе или роботе, него на некадашње фудбалере (попут великог центарфора мостарског „Вележа“ Душана Бајевића који је имао господко држање и господски је играо фудбал- кравата би му идеално стајала уз дрес). Па није ни чудо што многи, млади играчи, буквално страдају на утакмицама или тренингу. Некада је сиротиња играла фудбал, а богаташи су их гледали, али данас је обрнуто. Данас, рецимо, тренутно најбољем играчу света, играчу ПСЖ-а, Килијану Мбапеу, клуб из Саудијске Арабије нудио је само за једну сезону нестварних 700 милиона евра. Фудбалери су постали роба и мултимилионери.

А некада се фудбал играо из љубави. Тада се се знало „ко коси, а ко воду носи“. Момци који су на леђима дреса имали бројеве 2. И 3. били су леви и десни бек, халф линију чинили су играчи који су носили бројеве 4, 5. и 6. с тим да је „петица“ био задњи у одбрани и ретко је прелазио центар, односно одлазио у шеснастерац противника. Десно крило носило је на леђима број 7, лево 11, док је лева полутка носила „чувену и цењену“ 10-ку, а десна полутка -8-цу. Центарфор је увек носио 9-тку. Некада су фудбалери тежили да буду што креативнији, дриблери су били на цени , а протурити противнику лопту кроз ноге била је способност малобројних, врхунских дриблера (публика би оном који би испао „жртва“ протурања лопте кроз ноге говорила: „Следећи пут обуци сукњу“), тежило се атрактивним головима: главом, тз. „маказицама“, волејом у паду, лобовањем голмана...Публика је волела такве играче и била је усхићена њиховим потезима и бравурама.

Pročitajte još:

Један од најкреативнијх играча ФК „Лужница“ свих времена био је свакако и лева полутка, она чувена десетка, ЧАСЛАВ ТАНЧИЋ „ЧАЛКО“. Његов саиграч Томица Филиповић је био сјајан дриблер и брзоного лево крило ( У Брзом Броду добио је црвени картон зато што је „залудео“ свог чувара дриблинзима, а на питање судији што му даје црвени картон овај је лаконски одговорио: „Тебе да спасим од батина, а овом твом чувару дајем црвени картон због твојих дриблинга и бруке коју му наносиш“).

„Чалко“ није био толико брз као Томица, али је био префињени дриблер. Једном речју-прави уметник дриблинга, проигравању саиграча и атрактивним головима. И он је обожавао да противнику протури лопту кроз ноге. Један његов саиграч каже да су после тренинга остајали на игралишту и да му је овај убацивао лопте, а „Чалко“ је вежбао шутеве: „волеј у паду“ и „чувене маказице“. „Остајали смо на игралишту и до првог мрака све док „Чалко“ не објави „фајронт“, односно док не буде задовољан својим учинком. Десетка на његовом дресу обавезивала га је да буде најбољи, да буде вођа тима. (чувене светске фудбалске „дестке“ носили су: Пеле, „Ел Пибе“-Марадона, Меси, Зидан, Франческо Тоти, Платини..., а од југословенских фудбалера: Драган Стојковић „Пикси“, Сафет Сушић, Дејан Савићевић, Меша Баждаревић, Блаж Слишковић....).

Часлав Танчић рођен је 30. августа 1955. године у Валнишу. Када је као дечак из села дошао у Бабушницу одмах су га као великог талента запазили тадашњи тренери „Лужнице“ др Мирољуб Јовановић и Бранислав Станковић „Свође“. Није играо за пионире и омладинце, већ је са петнаест година одмах заиграо за први тим. С обзиром да у то време, с годинама које је имао, није могао да игра за први тим „Лужнице“, година његовог рођења често је мењана у његовој фудбалској легитимацији или „регистрацији“ како се то тада звало. Дакле, „Чалко“ је почео своју фудбалску каријеру као „бирократски фалсификат“, али је на терену био оригинал, прави мајстор фудбала, креативан, лепршав и непредвидив у својим мајсторијама.

Од 1970. године када је почео своју фудбалску каријеру у „Лужници“ па све до 1990. године када ју је окончао, „Чалко“ је одиграо преко 400 утакмица и постигао преко 200 голова.

У својој двадестогодишњој каријери у ФК „Лужница“, „Чалко“ се сећа неких шаљивих момената који су обележили његову каријери. Тако у Монографији ФК „Лужница“ Драгана Голубовића и Саше Илића он говори о утакмици између ФК „Лужница“ и ФК „Власина“ из Власотинца. Ова утакмица је била веома важна за власотиначки клуб јер би освајањем два бода у Бабушници изборио пласман у тадашњу, веома јаку и квалитену, Српску лигу. Тренер „Лужнице“ др Мирољуб Јовановић је био веома строг тренер и забрањивао је играчима да наступају на сеоским фудбалским турнирима како се не би повредили. Међутим, „Чалко“ и Сретен Пејчић „Среја“ су кришом отишли на Традиционални турнир у Љуберађи који се одржавао на „Св. Илију“, 2. августа. Неко је тренеру дојавио да на турниру играју ова два играча „Лужнице“, а да малер буде већи Сретен Пејчић је на једној утакмици турнира поломио прст на нози. „Чалко“ је био кажњен због непослушности неиграњем у првој постави. Остао је на клупи за резерве. Прво полувреме између „Лужнице“ и „Власине“ завршено је“ ремијем мирних мрежа“ што би рекли савремени спортски коментатори, односно 0:0. На почетку другог полувремена публика је почела да скандира: „Хоћемо Чалка, хоћемо Чалка..“. Тренер Јовановић није имао куд, морао је да услиши захтев публике и „Чалко“ је ушао у друго полувреме и постигао ефектан гол који је и одлучио победника утакмице. Због пораза ФК „Власина“ није успела да обезбеди пласман у виши ранг-Српску лигу.

Слична ситуација се десила и када је ФК „Косаница“ гостовао у Бабушници.Они су били другопласирани тим Нишке зоне, са бодом мање од првопласиране екипе и за улазак у Српску лигу била им је неопходна победа са само голом разлике.

„Ја сам тада био у Звоначкој бањи, прича Часлав, и побегао ми је аутобус за Бабушницу. Замолио сам Божура Митића, који је боравио у бањи, да ме својим мотором „МЗ“ одвезе до Бабушнице како би могао да стигнем за утакмицу. Када сам стигао до игралишта, играчи и судије су излазили на терен. Тренер Јовановић је урлао на мене, пале су тешке речи, али ме је и поред свега убацио на терен, као стартера. Не сећам се који је био минут утакмице када је голман Драгослав Јоцић сјајно дегажирао једну лопту која је била упућена мени.Био сам испред шеснаестерца када је противнички голман кренуо силовито према мени са намером да ме удари из све снаге. Ја сам успео да пребацим лопту преко његове главе, односно лобовао сам га, и ллопта је завршила у мрежи. Успео сам да избегнем и насртај голмана који је очигледно имао намеру да ме повреди.

Déjà Vu (Већ виђено), Косаница није успела да се пласира у Српску лигу.

Часлав Танчић је волео фудба и живео је за свој клуб. Својим талентом и фудбалским знањем могао је да игра у много бољим и квалитетнијим клубовима, али он је остао веран својој „Лужници“. Клуб је био његова породица, његов начин живота, клуб у који је као „клинац“ дошао и остао до краја своје фудбалске каријере.Зато и јесте један од најбољих у историји клуба.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.