Завршни део

1. Оснивање Ниже четворогодишње гимназије у Бабушници

ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ПРОСВЕТУ СРБИЈЕ

Pročitajte još:

Извештај за 1945/46. годину

Повереништво за просвету Србије одлучило је у Београду 7. фебруара 1945. године да се у бабушници отвори Нижа четворогодишња гимназија „и то одмах сва четири разреда“ како стоји у годишњем извештају за 1945/46 годину. Овом одлуком, каже се у извештају, отворена је неколико месеци после ослобођења, у време док су још трајала ратна дејства над централним и западним деловима бивше Југославије, Гимназија у малом месту на источној граници са Бугарском. До отварања ове школе дошло се захваљујући иницијативи свесног и напредног становништва, среза лужничког и народне власти Бабушнице. Месни одбор Бабушнице, подвлачи се у извештају, ставио је на располагање за потребе Гимназије зграду основе школе и остали најпотребнији материјал купљени добровољним прилозима ђачких родитеља, који су још и новчаним прилозима омогућили почетак рада школе.

Из извештаја сазнајемо да је просветно одељење ОНО у Пироту делегирало професора Ђорђа Димитријевића из Пирота и Душана Ћирића, учитеља из Горчинца, да изврше упис ученика и обаве припреме за почетак наставе.

И тако је 26. Фебруара 1945. године у бабушници почела настава у нижој реалној гимназији. Први наставници били су: Оскар и Јелена Реди, Милутин и Добринка Петровић, Величкo и Милицa Станковић, Михајло Ранчић, Божидар Маринковић, Милорад Цинцовић, Добривоје Јовановић, Даринка Петровић, Олга Костић, Добрила Јовановић.

Настава у првој послератној школској години трајала је до 1.АВГУСТА.

2. Оснивање гимназије

Оснивањем Гимназије од стране Народног одбора општине 14.7.1961. године почиње нова ера школства у Бабушници. Почиње „златно доба“ бабушничке гимназије, која је по квалитету ђака и наставног кадра била за сваки респект у т о време. У Гимназији многи ученици су понављали разреде, али многи од тих „понављача“ су касније завршавали више школе и факултете.

3. Гимназијалци некада

Бабушнички гимназијалци остваривали су одличне резултате у бојевом гађању из пушке М54 које се изводило у оквиру насa тве ОНО И ДСЗ ( друга година средње школе), а које је спровођено под будним оком професора Владимир Видановића. Бојево гађање извођено је у Љуберађи. Тако су, рецимо, 1979. године међу најбољим пуцачима били и три даме: Марина Стојчић, Слађана Тричковић и Виолета Ристић.

У част Дана младости и рођендана доживотног председника СФРЈ друга Тита у Гимназији су организоване акције под називом „Тражимо најбоље одељење“. И опет се враћамо на далеку 1979. годину, у којој је титулу најбољег одељења понело II 4, а као награду стекли су право на тродневну бесплатну екскурзију у Сокобањи и оближњим летовалиштима.

Гимназијалци су заједно са својим професором Милошем Николићем основали Кошаркашки клуб „гимназијалаца Будућност“.

Гимназијалци су били веома активни када је спорт у питању.Осим организовања школских такмичења у фудбалу, кошарци, рукомету, стоном-тенису, шаху, одбојци, они су били и део пионирске и омладинске екипе ФК „Лужница“.

Бабушнички гимназијалци били су чланови АКУД „Младост“ (основано 1975. године) у свим његовим секцијама: фолклорној, музичкој, драмској, рецитаторској....

Наступали су са својим програмом у обележавања значајних празника тадашње социјалистичке Југославије (29. новембар, 22. децембар, 8. март, 1. мај, 25. мај, 4. јул 7. Јул, 6. септембар...)

Учествовали су и у акцијама тз. друштвено корисног рада као што су: пошумљавање голети, брање цвета трњина, брање шипурака, брање семена багрема...учествовали су и у радним акцијама на изградњи сеоским путевима (углавном у планинским селима општине), а међу првима су се ангажовали да помогну мештанима села Радињинца у рашчишћавању услед великих бујичних поплава 1978 и 1988. године. Иначе, што се тиче акције брања шипурака треба напоменути да је норма по ученику је била 5. килограма.Ипак, треба поменути Бобана Ђорђевића, из Горњег Стрижевца, који је у школској 1982/83 години у школу донео 60 килограма шипурка. Џакове са шипурком, у школу, „довезао“ је његов отац на коњу. Иначе Бобан Ђорђевић је у свакој акцији брања шипурака десeтоструко пребацивао задату школску норму.

Гимназија и њени ученици редовно су учествовали у акцији „Ништа нас не сме изненадити“ која је била актуелна седамдесетих и почетком осамдесетих година. У овој, скоро па војној, акцији проверавана је стручна оспособљеност руковањем оружјем (пушка М48 и митраљез М53, „шарац“ како му је био популарни надимак) и физичка издржљивост. На крају ове акције извођена је војна вежба која се завршавала бојевим гађањем из пушке М48.

Након Титове смрти, гимназијалци Бабушнице организовали су 1983, 1984. И 1985. Слетске вежбе на фудбалском игралишту ФК „Лужница“, а поводом обележавања 25. Маја, Дана младости и Титовог рођендана.

Уређивали су и свој шкoлски лист „Погледи“, као и зидне новине.

Сваком ученику који заврши осмогодишњу школу била је привилегија да упише бабушничку Гимназију, која је била респектабилна средњошколска установа. Али честе реформе школства, и увођење усмереног образовања полако су почеле да урушавају нашу средњу школу. Пророчански делују речи директора ОЦ Томислава Митића изговорене на састанку Окружног одбора СК у Пироту 1987. године.

ТОМИСЛАВ МИТИЋ, директор Образовног цента „Вук Караџић“ 9. марта 1987. године, поводом нове реформе школстава, а на састанку који је организовао Окружни комитет Савеза комуниста у Пироту, драматичним и визионарским тоном је рекао следеће на том састанку:

„ Испразнићемо Бабушницу не будемо ли флексибилнији у прављењу новог програма образовања и васпитања. Ваља водити рачуна у уложеним, не малим средствима у школске објекте и кадрове. Већ сада имамо групу наставника који се налазе на рубу технолошког вишка, а смањење броја ученика њихов положај ће учинити још неизвеснији. Само са текстилном струком и природно-техничком струком Образовни центар „Вук Караџић“ неће моћи да апсорбује све свршене ученике основних школа из Лужнице. Ученици, наиме, имају права на избор будућег животног позива и страхује се да ће школа од седам спасти на само четири одељења у првом разреду“.

Иначе, реформом школстава из 1987. године, бабушничка средња школа остала је само са текстилном и природно-техничком струком.

Закључак:

Демографска ситуација у општини Бабушница је драматична. Све је мање становника и све је мање деце. А пописом из 1953. године на територији општине Бабушница живело је 37.312 становника, а 1961. године 34.316. Највећи број уписане деце у Гимназији или тада Образовном центру било је у школској 1980/81 години-750 и школској 1981/82 години-753 ученика. У школској 1987/88 години, о којој је причао директор Томислав Митић у школи је било само 340 ученика.А данас их је све мање, око 200 ученика.Време ће показати шта ће бити са нашом Средњом школом у Бабушници. Прогнозе су суморне. Али, што неко рече, треба се борити и треба неговати култ и традицију уписивања наше средње школе код деце која завршавају осми разред. Јер традиција никада не умире, а наша Гимназија има и традицију и велику и вредну прошлост. А то је можда и залог за неку светлију будућност наше средње школе.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.