ДРУГИ ДЕО

- Сећања једног средњошколца с почетка осамдесетих година прошлог века-

Сви ми, који смо ишли у Гимназију, Образовни центар, или како се то све некада звало, када уђемо у зграду школе навале на нас емоције које нас преплаве и разнеже, никако да нестану. Осећамо да лебде духови наших школских дана, по ходницима као да шетају они стари служитељи који одавно нису са нама, звук школског звона, дечја граја, цика вриска. Чујемо гласове наших професора (од којих многи нису више са нама), сетимо се наших симпатија, првих ђачких љубави, прве упаљене цигарете, прве чашице алкохола коју смо попили у оближњој кафани „Божур“или код „Буђе“ у „Тројци“. Док стојите у холу школе, увек помислите да ћете срести озбиљно и помало намргођено лице директора Митића, или можда налетите на широки осмех Батице Видановића, спремног да нас одбрани од неког непријатеља који никада не спава. И да вас научи како се барата и пуца чувеном пушком М-48, а како се расклапа и склапа немачки „шарац“. Ту у ходницима као да чујемо тихи глас елегантно обученог и увек са краватом са туфницама професора филозофије, социологије, етике, логике и марксизма Станимира Мишића. Из кабинета српског и данас као да чујемо јак и продоран глас Видојка Цветковића који одзвања холом и ходницима као глас неког генерала који даје упутства својим војницима пред одлучујућу битку. Сећања навиру као пролећне бујице, у првој учионици, десно од улаза, као да поново видимо нашу младу, лепу насмејану професорку марксизма и социјалистичког самоуправљања Славицу Минић, са којом смо на часовима више причали о иранско-ирачком рату, ајатолаху Хоменију и другим светским и домаћим темама, као и о нашим проблемима. Професорка Славица је савршено разумела да ми апсолутно ништа нисмо могли да схватимо шта је све писало у нашем уџбенику Марксизам и социјалистичко самоуправљање. Стил је био академски и потпуно неразумљив за нас који смо то читали. Питам се да ли су и они што су писали уџбеник успели да разумеју у потпуности то што су написали.

Pročitajte još:

Када станете у хол Гимназије, пред вама као да поново стоји професор ОТП-а Слободан Стефановић са својим небеско плавим, металним очима и малим осмехом на крајичку усана. Покушавао је да буде намргођен и озбољан, али су његове очи откривале његову добру душу. Када смо код ОТП-а, у првој и другој години усмереног образовања добијали смо описне оцене: „А“, „Б“ и „Ц“. „А“ је била одлична оцена, „Б“ добра,, а са оценом „Ц“ ниси могао да понављаш, али ниси могао ни да будеш одличан, без обзира што си из осталих предмета имао све петице. Описне оцене давале су се и из предмета Уметност и Физичко васпитање и образовање.

Ту негде је и професор биологије Слободан Цветков „Феркоња“, добри професор из Цариброда. Врата учионице на којима пише кабинет хемије у мислима нам враћа чувеног професора Божу Рајковића, кога смо завли „Џо“ и на чијим часовима је владала гробна тишина. Божа је био строг али праведан професор. На писменим задацима је давао најтеже могуће задатке које ни студенти хемије ни би умели да их реше. Зато су и вежбанке биле пуне јединица као врата. Његове оцене које нам је давао у свом тефтеру су биле мешавина знакова, тачака и симбола, које нико жив није могао да растумачи, осим његовог чувеног ТОТ-а, што је значило тотално незнање.

Можда је још оригиналнији по оцењивању био Вита Манчић, који је, додуше, предавао, седамдесетих година биолигију у основној школи. Његове оцене(које је бележио у својој зеленој укориченој свесци) биле су попут 1:20, а то је било нешто мало више од јединице, док је 1,50 била слаба двојка. 4,50 је била слаба петица. После је увео нову методологију у оцењивању. На прво оцену који добије ученики, рецимо 4,50, после сваког одговарања оцена је могла само да порасте на 4,55 или у случају незнања да падне на 4.45 што више није била слаба петица већ јака четворка. Витин начин оцењивања је био јединствен у читавој Југославији. Не верујем да је било који наставник у бившој Југи имао овакав оригинални начин оцењивања.

На зидовима школе могу се видети фотографије многих генерација које су биле део историје школе. Млада, лепа лица ученика враћају нам сећање на безбрижне и лепе дане. Многе смо заборавили јер су одавно напустили Бабушницу да се никада не врате. Нема их ни на матурским вечерима.Понекада се јаве из наше престонице или неког другог града или из светских метропола.

Кад уђете у хол наше гимназије имате осећај да сте ушли у неку ботаничку башту у којој се могу видети и елементи музејске поставке, као и мини галерија са ликовним радовима талентованих ученика гимназије. Некада су на зидовима висие ђачке „Зидне новине“.

Време је учинило своје. Дошле су нове генерације, „неки нови клинци“, нове навике, нова интересовањаи нови трендови. Дошли су и млади професори, али дух наше прошлости и даље лута ходницима и учионицама наше средње школе. Где год били, шта год радили, ми се увек у својим мислима враћамо нашој средњој школи. Она је у нашим срцима. У њој смо стекли знање, врлине и искуства која су нам мног значила када смо после школе закорачили кроз живо и некакв друачији свет без подршке школских другара и разредних старешина. Наша школа је била наша друга кућа, а ми смо били као једна велика породица и зато јој се увек, радо и са јаким емоцијама, у мислима често и враћамо.

Али, све мање и мање наша деца уписују Гимназију и то постаје проблем.

Можда је дошло време за неки нови почетак и враћања старог сјаја и величине коју је Гимназија деценијама имала. Њу су завршавала и многа позната лица из Пирота, Беле Палнке....Наша Гимназија је дала велики број академских грађана: лекаре, правнике, економисте, архитекте, грађевинце, ветеринаре, дифовце, професоре, учитеље, васптаче, политичаре.....

Зато децо, будући средњошколци, као и ви ротељи, никада се не одричите нечега што има историју, квалитет и дигнитет.

Уписујте Гимназију јер сте у њој свој на своме. А наша школа ће вам се одужити и више него што мислите. Ако сте разумели претходне написане реченице биће вам све јасно. Ако сте макар успели да до краја прочитате цео текст.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.