Кратки историјат Гимназије (Средње школе) у Бабушници

ПРВИ ДЕО

Након ослобођења Лужнице , Народни одбор Среза Лужничког и више месних народних одбора на територији Лужнице предузели су мере и приступили су обнављању основних школа,и заложили су се да сва деца дорасла редовном школовању, као и она која због окупације нису могла да похађају школу, буду обухваћена и укључена у одговарајуће разреде. Повереништво за просвету среза, на челу са првим повереником Младеном Ћирићем, настојало је да се обезбеде учитељи за свако село, а у неким селима да се ангажују као учитељи студенти и појединци који су се скраћеним курсем при Учитељској школи оспособили за учитељски позив. Олакшавајућа околност за обнову рада школа била је и та што је у срезу било доста учитеља који су одмах распоређени и позвани на рад. Поједини су пре поднерадили у једном а после подне у другом, углавном, суседном селу за које није било могуће одмах обезбедити учитеља.

Још у фебруару 1945. године,размишљало се и о даљем школовању ученика који су завршавали четири разреда основне школе. Убрзо је донета одлука да се отвори и четвороразредна Државна реална гимназија у Бабушници. У доношењу ове одлуке учествовали су: Чедомир Митровић, председник среза Лужничког, Бранко Јанковић,

потпредседник среза из Извора, Маринко Митић, одборник из Извора, Велимир Веља Андрејић из Горњег Крњина и Милисав Андрејић из Студене.

Значај ове школе најбоље је промовисао професор Балић, као њен први директор, и Драгомир Цветковић, професор математике и цртања. Наиме, Драгомир је на једном родитељском састанку, очито задовољан што је гимназија отворена и уписала прве ученике, изјавио: „Један завршен разред гимназије вреди више од једне купљене њиве.“

Народни одбор Среза, осим обнове основног школства, а у циљу омогућавања деци да се даље школују и упућују у средње стручне школе и факултете, отворио је у Бабушници Нижу гимназију фебруара 1945. године која се звала Државна реална гимназија у Бабушници и радила као четворогодишња, а касније као трогодишња школа. Уписана је прва генерација, преко 60 ученика,који су након завршене могли да наставе даље школовање (многи су уписивали Учитељску школу или Гимназију у Пироту).

Од школске 1954/55. године, уведено је обавезно смогодишње школовање, када је и Нижа Гимназија престала са радом.

Прву средњошколску установу Бабушница је добила 14. јула 1961. године. Била је среда 13. септембра 1961. године, када је школско звоно, у осам сати ујутру, позвало ученике прве генерације првог разреда бабушничке гимназије. Прва генерација гимназијалаца била је распоређена у три одељења, а разредне старешине били су: Олга Герова, Миодраг Стефановић и Душан Ристић. Укупно је било 117 ученика: у првом одељењу-42, другом-37 и у трећем 38 ученика. У тој првој генерацији ученика, први разред гимназије завршила су 92 ученика, 13 ученика понављало је разред, док је осам ученика напустило школовање у току школске године.

1977. године извршена је реформа образовања позната као „усмерено образовање“, чији је идејни творац био Стипе Шувар, тадашњи министар за културу Републике Хрватске, па су се те школе популарно звале „шуварице“.Гимназија „Вук Караџић“ постаје Образовни центар „Вук Караџић“.За упис у средњу школу није било пријемног испита, нити су се бодовале оцене. Било је потребно само сведочанство о завршеној основној школи.

Прва година, такозване „заједничке основе“, била је иста у свим школама. Затим је следило „благо усмерење“, да би се у трећој години бирао „коначни“ смер. У бабушничкој средњој школи, односно Образовном центру постојали су следећи смерови: Природно-технички смер са следећим занимањима: Лабораторијски техничар за биологију и Лабораторијски техничар за хемију, Правно-биротехнички смер, Математичко- технички смер Машински смер у оквира кога је постојало одељење гумарске струке и Текстилни смер, у оквиру се стицало звање конфекционар.

У прве две године, у сваком полугодишту, сваки разред је одлазио по недељу дана на праксу у фабрику са којом школа има такав договор. Тада је у општини било пуна фабрика, па није био проблем негде организовати праксу за ученике, само је било питање с којом фабриком је школа то договорила. Обука у фабрикама организована је у оквиру предмета Основи технике и производње (ОТП, предавчи су били: Божидар Илић и Слободан Стефановић). Практична настава извођена је у "Тигру“, ХИ " Лузница", "Првом мају"..

Настава је подразумевала и марксизам кроз све четири године (у првом и другом разреду-обавезно). Наравно, нико ништа разумео није и поред покушаја професора да нам приближе идеје дијалектике, отуђења човека од самог себе, одумирања државе и једнакости. Живећи у једнопартијском систему без много приче о политици у кући и шире, нису нам биле јасне идеје више партија, а камоли концепт друштвене својине и приче о трулом западу. Међутим, марксизам је опстајао, па чак и на факултетима, и укинут је тек по распаду Југославије.

Иначе, гимназијалци, а касније и ученици средњег усмереног образовања часове су одржавали и згради ОШ „Иво Лола Рибар“ и згради „Среза“. Почетком септембра 1979. године Савет Образовног центра „Вук Караџић“ у Бабушници донео је одлуку о изградњи нове школске зграде у којој ће бити смештен Центар за средње усмерено образовање. Изабрана је локација нове школе-поред тадашњег игралишта ФК „Лужница“. Идејни пројекат за зграду средње школе урадио је Пројектни биро из Прокупља, а вредност зграде износила је тадашњих двадесетак милиона динара. Средства за изградњу зграде издвојили су СИЗ усмереног образовања региона Ниш, СО Бабушница путем самодоприноса и Образовни центар „Вук Караџић“. Нова школска зграда примила је средњошколце новембра 1982. године.

Године 1990. поново долази до реформе образовања и поново се оснива Гимназија као самостална средња школа. Такође је основана и Текстилна школа, тако да је од те године Бабушница је имала две средње школе. Директор Гимназије је и даље био Томислав Тома Митић, док је директор Текстилне школе постао Александар Панчић, професор математике.

Ове две средње школе су укинуте 13. септембра 2018. године и формирана је Мешовита Средња школа Бабушница.

Од 1. септембра 2020. године школа је добила садашњи назив: СРЕДЊА ШКОЛА „ВУК КАРЏИЋ“ СА ДОМОМ УЧЕНИКА.

Директори Гимназије, Образовног центра и Средње школе „Вук Караџић“ са домом ученика:

1. Вршилац дужности директора Гимназије 1961. године био је учитељ НИКОЛА СТОЈИЉКОВИЋ.

2. Други директор школе био је БОЖИДАР МИЛОШЕВИЋ, професор српског језика из Малог Боњинца.

3. Трећи по реду директор Гимназије био је Вукашин Јовановић, професор српског језика из Остатовице. Био је директор од 1972. до 1976. године.

4. ТОМИСЛАВ МИТИЋ, професор српског језика је био директор школе од 1976. до 2003. године. Остаће упамћен да је за његовог мандата изграђена нова школска зграда, котларница и дом ученика 1986. године.

5. Пети по реду директор Гимназије био је ЧАСЛАВ ТАСИЋ, професор математике из Камбелевца. Био је на месту директора од 2003. године до 2018. године.

6. Шести по реду директор Гимназије био је ИГОР РАКИЋ, професор географије из Бабушнице.

7. Седми по реду директор Гимназије, односно Средње школе „Вук Караџић“ са домом ученика је НИКОЛА ЂУРИЋ, професор филозофије.

ДИРЕКТОРИ ТЕКСТИЛНЕ И ТЕХНИЧКЕ ШКОЛЕ

1. АЛЕКСАНДАР ПАНЧИЋ, професор математике из Драгинца. Обављао је дужност помоћника директора Образовног центра „Вук Караџић“. Био је директор Текстилне, а касније Техничке школе све до 2015. године.

2. ЗОРАН МИТИЋ, дипломирани машински инжењер био је други по реду директор Техничке школе у периоду од 2015-2018. године.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.