Ђорђе Танчић рођен је 1. марта 1953. године у Студени. Часовничарски занат почиње да учи 1968. године код, тада познатог бабушничког сајџије, Бранимира Антића „Брање“. Код „Брање „ је упознао механизаме тадашњих руских сатова. У Југославији су се од педесетих година могли купити само сатови произведени у Совјетском Савезу или у ДДР-у – Ракета, Слава, Пољот. Осим тих ручних сатова које су себи могли да приуште људи с просечним примањима, постојала је и могућност куповине релативно скупих швајцарских сатова, на пример Доxе или Омеге. Наравно, ту су били и они округли џепни сатови са ланчићем које су носили наши дедови, у малом џепићу на вуненом капутићу, а који су наслеђивали од својих очева, дедова, прадедова... Овде свакако треба поменути и чувене будилнике марке „Инса“ , са сказаљкама које су светлеле у мраку и металним шеширом о који је ударао батић., а чија је бучна звоњава будила и комшилук. У социјализму није било могуће не чути сат који звони.

После шест месеци прелази у Пирот и са занатом наставља код мајстор Милована из Пирота. После завршног испита, пред комисијом, Ђоле се враћа у Бабушницу и 1975. године отвара часовничарску радњу. У то време на сцену ступају чувени швајцарски часовници марке „Дарвил“(захваљујући отварању границе према Трсту) , док су од руских једино у моди били часовници марке „Ракета“. Синдикати су „дарвиле“ масовно куповали и поклањали радницима за десет, двадесет и тридесет година проведених у предузећу. Имали су „17 рубина“, што је писало и на бројчанику, и то је увек истицано као доказ квалитета, иако нема Југословена који би могао да каже чему ти „рубини“ служе.

Његова радња је симбол Бабушнице, место где се осећа пријатна атмосфера давних времена, када су се људи шалили и међусобно уважавали. Времена када је постојала емпатија и солидарност. Када се имало мало, али су срца и душе биле пуне. Времена кога се са носталгијом и уздасима радо присећамо и надамо да ће се, једном, можда и вратити.

Без обзира што има све мање посла, Ђоле и даље седи у својој радњи и чека своје муштерије са поквареним ручним сатовима или будилницима који им много значе и без чије звоњаве и навијањa не могу да замисле рано устајање.

Иначе, Ђоле је био и голман чувене екипе „Прлималац“ из Горчинца (реч је о екипи у малом фудбалу) која је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих освајала прва места на свим турнирима у малом фудбалу кји су се одржавали у Лужници. Био је и фудбалски судија Општинске фудбалске лиге Бабушница, председник судијске организације ОФЛ Бабушница, председник омладине....

ЕПИЛОГ (ЗАКЉУЧАК)

Тешко је и замислити да данас деца, као некада, на својој руци, хемијском оловком, цртају ручне часовнике. Или младиће како проналазе начин да освоје неку девојку чувеним питањем, када не знају како да јој приђу или их је страх да им кажу да им се свиђа, онда следи оно чувено питање: „Извини, колико је сати?“. Ако девојка одговори контакт је успостављен, али ако окрене главу и оде, ствар је начисто пропала.

На многим фотографијама из школских дана многи дечаци и девојцице избацивали су своје ручне сатове у први план. На једној од фотографија ФК „Братишевц“ играчи кокоји чуче сви на руци имају ручни сат.

Кад је власник часовника желео да истакне своју неконвенционалност, носио га је са доње стране зглоба, изнад длана.

У социјализму, тачно време било је на цени. Јутарње и поподневне вести почињале су реченицом „Ударац у гонг означиће тачно“ седам или петнаест часова.

А за оне којима је то било недовљно, постојао је телефонки сервис: након позивања броја 95, са траке је у интервалу од десет секунди емитовано „сада је тачно девет сати тридeсет осам минута и тридесет секунди… сада је тачно девет сати тридeсет осам минута и четрдесет секунди…“

Данас не скидамо поглед са мобилних телефона и на њима можемо увек да погледамо колико је сати. Сатове носи заљубљеници у сатове и богати људи. Ручни сат постаје ствар престижа и статуса у друштву.

А некада смо их, као деца, цртали на руци, са малом и великом казаљком и мало накривљеним бројевима.И када смо прали руке пазили смо да водом не „оштетимо“ наше мале часовнике, све док нас родитељи нису на силу приморали да их оперемо.Говорећи нам да је то нехигијенски што радимо и да више не цртамо сатове на зглобу руке.

Пописом занатлија у периоду од 1947. до 1988. године у Бабушници је имала 3. часовничара, односно три часовничарске радње.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.