Ђура Златковић Милић каже да је хармоника после 1930. године почела да продире у Лужницу,али је све до 1945. године била редак инструмент. Људи су је радо слушали, али у себи су мислили да је „то инструмент“ за господу. То је био скуп инструмент и тешко доступан за људе са ниским примањима, а таквих је било највише у Лужници. Он наводи и податак да је први хармоникаш у лужници био Никола Милошевић из Кијевца. Он је донео у своје село, односно Лужницу, прву хармонику 1934. године, а приповеда се да је хармонику свирао и на краљевом двору.

После Другог светског рата у Лужници хармоника постаје главни инструмент, а хармоникаши постају најважнији чланови оркестра који полако почињу да се формирају због великог броја свадби, слава, игранки... Већина становништва живело је у селима Лужнице, а било је много деце и омладине. Пописом из 1953. Године у Лужници је живело 37.312 становника, 1961. године 34.316, а 1971. године 29.033 становника.

Веља Ђорђевић у својој књизи „Време за памћење и незаборав“ помиње прве послератне хармоникаше у Лужници: Богосава из Црвене Јабуке, екипу из Лесковице, Данета хармоникаша из Штрбовца, Радосава Атанасијевића из Богдановца, Радета из Беле Воде, чувене хармоникаше Рајка Коцића и Стојицу из Боњинца, Ивана Ивановића, Дину и Воју из Врела.

Pročitajte još:

Свакако треба овде поменути и Тихомира Ивковића „Тику“ једног од најпознатијег хармоникаша Бабушнице који се осим свирања бавио и содаџијским занатом. Савић Србислав је био познати хармоникаш из Пресеке, док је Студена имала своје хармоникаше- Милана и Виџу.

Оснивањем Аматерско културно-уметничког друштва „Младост“25. новембра 1975 у његов састав улази и музичка секција. У оквиру ове секције били су хармоникаши: Златко Видановић из Горчинца , Зоран Николић „Дракшин“ (његов отац Дракша био је најпознатији хармоникаш у Горњем Крњину), а касније и млади хармоникаш Горан Николић из Бабушнице. Златко и Зоран су касније били чланови музичке групе „Бекрије“. Златко је касније био члан „Тигар бенда“ који је 1995. године снимио касету (албум) под називом „Пред олтаром среће“ .

Крајем седамдесетих на музичку сцену ступају хармоникаши Славољуб Урошевић „Лака“, Радован Јовановић „Карча“, Божа Ристић из Стрелца, Милован Џунић из Камбелевца, Владимир Милошевић „Жабац“ из Малог Боњинца ... једном речју, свако село је имало по једног или неколико хармоникаша.

Најпознатије хармоникашко име са ових простора је Часлав Љубновић, пореклом из Радосина. Часлав је био прва хармоника на Фестивалу у Сокобањи 1977. године. У знак сећања на свој родни крај, Часлав Љубеновић је на својој првој самосталној сингл плочи снимио „Радосинско коло“ и „Кумово коло“. Иначе у Радосину је било неколико добрих хармоникаша.

Данас је све мање хармоникаша, али их још има. Звук хармонике, стављање новца у мехове и лепљење пара на ознојено чело хармоникаша и даље привлачи весељаке и љубитеље добре песме и кола. Дејан Радивојевић „Жирес“, Игор Димитријевић, Александар Димитријевић и Мартин Митић из Проваљеника су „нове снаге“ које представљају лужничке хармоникаше и настављају традицију старих, добрих хармоникаша који су живели и свирали на овим нашим просторима.

П.С. Извињавамо се свим оним знаним и незнаним хармоникашима са ових простора које можда нисмо поменули у тексту.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.