Од свињћње до фудбала и игара на мобилнихм телефонима

Некада су у лужничким селима живеле многољудне породице. Родитељи су имали више деце па су многа од њих били појатари, печалбари, домањашњари, нека су слали у школе. Свако дете је имало свој посао и своја задужења и тако се код њих стварала радна етика и кућно васпитање.

Али за децу, највеће богатство представља игра, односно играње. Некада су деца, пре Другог светског рата,а и после његовог завршетка, чувајући овце, у време њиховог пландовања, играла су се са својим другарима оне игре које су научили од својих дека и бака или својих родитеља. Тако у Лужници су млади чобанчићи играли: чуљћу, свињћу, клис, бапће, труле кобиле....Чуљћа је добила назив по реквизиту који се користио за игру.Чуљћа је дрво које је имало облик столице „троношће“. Чулка се постави на одређену раздаљину (5, 6 метара отприлике), а играчи стоје један поред другога, у један ред. Циљ игре је да штапом (који им служи за терање оваца), погоде чулку и оборе је. Гађају све док је не погоде. Како који играч обори чулку, он завршава игру, стоји са стране, и чека да игра почне поново.Играч који не погоди чулку, има задатак да скупи све штапове, и донесе их својим суиграчима, као и да намести чулку за следећу „партију“. „Свињћа“ је била слична хокеју на трави. „Бапће“ су се играле округлим каменчићима приближно исте величине. Игра се тако што играч оставља четири каменчића на земљу, а пети каменчић баца увис. И док овај пада, играч узима један од каменчића на тлу и истом руком хвата камен који пада. И тако са свим осталим .

Pročitajte još:

Код клиса прво се ископа рупа у земљи, уз помоћ штапа, неке гранчице или ножа.

Затим се узме једно мање дрвце, дужине 20-ак центиметара и засече са обе стране (паралелно се засече). Игра почиње тако што један од играча штапом снажно избацује клису из рупе, а након тога поставља штап преко рупе. Противник покушава да ухавати клису, па ако је ухвати онда он избацује клису. Са места где клиса падне, играч (противник) покушава да погоди штап, па ако га погоди онда он избацује клису. Ако не, онда играч који је клису избацио, узима клису, спушта је низ штап у рупу и удара је штапом тамо где је пала. Од места где клиса падне после трећег ударања, играч корацима (или штапом) броји растојање од рупе одакле се клиса избацује. Победник ове игре је онај играч који први стигне до унапред договореног броја (на пр. 100,200).

Касније су дошле нове игре које су замениле ове „старинске“ јер је дошло ново време. Уместо чувања оваца, деца почињу да похађају школу и појављују се нове игре: „између две ватре“, „иде маца око тебе“, „жмурке“, „кликери“, „ластиш“, „школице“ (односно“небо“),“ каповинци“, “нека бије..“... Па под утицајем партизанских филмова Немци и партизани су били веома популарна игра деце, а касније примат су преузели каубојци и индијанци због продора америчких вестерн филмова на телевизији и у биоскопу. Девојчице су обожавале да играју ластиш и играле су букавално пред почетка школског часа, на великом одмору, у поподневним и вечерњим сатима. Дечаци су били страсни „кликераши“. Кликери су били статусни симбол, нарочито они стакленци са различитим бојама и шарама. Многи су изгубили своје омиљене кликере јер су се партије играле за кликере, ко изгуби-губи кликер са којим је играо.

У време обележавања празника младости, 25. маја, организована су многа такмичења: слетове (после Другог светског рата, нова комунистичка власт је укинула сокололски покрет који је био врло развијен у Краљевини Југославији. Уместо њега нова власт је основала Савете за телесно васпитање) трчање у џаковима (неретко смо из ових трка излазили са окрвављеним носевима), трка са јајетом у кашики, трка на штулама, трка са другаром на леђима (као да се такмиче магарићи који носе свог јахача)....

Жмурке су биле најмасовније и најлепше дечје игре. У предвечерје, када почне да пада први мрак, долази време за последњу игру пре спавања-''жмурке''. Ову игру изводе и дечаци и девојчице. Деца су ову игру, највише волела да изводе у природи, на ливади, где има дрвећа, жбуња, воловских кола и других погодних места за скривање.

Најпре се одреди простор на коме ће се скривати, односно који ће се претраживати. Затим би сви стали у круг, следи разбрајалица (обично „еци-пеци-пец“). Изабрани играч одлази до одређеног дрвета, окрене се ка њему, налакти се и жмури бројећи до договореног броја (обично до десет или петнаест). За то време, остали играчи гледају да се што боље сакрију иза неког заклона. Чим одброји играч каже:

''Ко се није скрио,магарац је био,

ко је иза мене, жмури 'место мене. Полазим!''

То је знак да почиње да их тражи. Сви се крију али и провирују из својих склоништа да виде где је играч који је жмурио, и колико се одмакао од места где је жмурио. Тако процењују да ли могу да потрче, стигну до места где се жмури и запљуну се. Ако има времена, играч јури до тог места, пљуне и каже: ''Пу за мене!'' Овим он завршава игру. Али ако играч који је жмурио открије неког сакривеног играча, брзо трчи назад да га запљуне. Дужан је да изговори име играча којег је видео и место где се скривао. Након тога тај играч који је запљунут жмури и игра се наставља.

Игра би се често протегла у дуге вечерње сате и обично би их родитељи прекинули дозивањем да дођу кући.

Фудбал-најпопуларнија игра у Лужници

Са школом дошли су и маскембали, слетови (пре рата Соколске игре), а фудбал није био игра-већ масовни спортски покрет деце Лужнице. Играо се свуда и на сваком месту, а голови су били обележавани каменовима, школским торбама, дрвеним тољагама, циглама... Играо се на ливади, на школским игралиштима, у скоро свим временским условима, по највећој припеци, хладноћи, снегу, блату...Сва деца су желела да играју фудбал, па чак и она за која су причали да имају „две леве ноге“. Када неко каже да не уме да игра фудбал, а фали играч за почетак утакмице обично му другари кажу: „Нема везе што не умејеш да играш фудбал, ти само посмитај“. Иначе обично су се играле утакмице између оних који су навијали за „Звезду“ и „Партизан“. Е, онда се играло на „живот и смрт“. Победници су на крају певали погрдне песме о свом противнику („Киша пада... или тако нешто).Деца су сакупљала сличице фудбалера, лепила их у албуме, а понекад би се куповао и спортски лист „Темпо“ из кога би се маказама исецале слике фудбалера и лепиле на корицама школских свезака.Фудбал је, ипак, био наша прва велика љубав. Као што Ђоле Балашевић каже: „Једино ми важно било да постанем лево крило или центарфор школског тима“.

Имали смо и посебну фудбалску терминологију: играње руком био је „енац“, шутирана је „беконска“, неки су стативу звали „статифа“, рашље су биле „ракље“, а највећа уметност у фудбалу било је протурање лопте кроз ноге противнику. Онда би уследиле сурове пошалице на рачун противника: „Следећи пут обуци сукњу....“. Наше баке и деке када би нас виделе са лоптом говориле би нам: „Идете ли да играте фусбал?“. Или „вузбал“. Цеванице смо звали „цволиће“, и често се чуо израз на утакмици „Удри га по цволиће“.

Ретко ко је имао дрес свог омиљеног клуба, али се играло у обичним мајцама, са исписаним бројевима позади (фломастером) или би се лепили бројеви који су били исписивани на хартији. Некима је мајка на мајци извезла омиљени број (11-омиљени број звездаша јер је тај број носио легендарни фудбалер Драган Џајић). Некима, чије су мајке радиле у текстилним фабрикама, на мајцама је био ушивен број шиваћом машином. Фудбал се играо у опанцима, јефтиним патикама, неки су играли у ципелама, а они најхрабрији играли су боси. Њима је омиљени ударац био „шпиц“ босом ногом. Понеки су имали патике „адидас“ и „пума“, али су они ретко играли фудбал, оне су им биле више као модни детаљ.А они који су играли имали су и „адидасов“ шортс и дрес, само је ретко ко од њих умео и да шутне лопту. Ипак, они су били „фаце“ на терену.

Прављени су школски турнири између одељења, а игране су и утакмице фудбалских тимаова из школа са територије општине (Звонце, Стрелац, Љуберађа, Велико Боњинце).

И кошарка је била популарни спорт, али су њу играли махом, како смо их звали, „кракати момци“. И добро су је играли. Захваљујући њима основан је један од успешнијих клубова са ових простора КК „Будућност“.

Данас се деца играју на својим мобилним телефонима, таблетима и рачунарима. Проводе време и напољу, али тешко је сада видети призор да једна група малишана играју фудбал, а да друга навија за свој тим као публика.Добро, времена су се променила. И то је нормално. Тешко је и замислити да можемо да гледамо данашњу децу како се тркају са кокошјим јајетом у кашики.Ове игре које су набројане припадале су неком другом времену и са ове дистанце изгледају као надрелне сцене из негог црно-белог филма.

Велике и многољудне поредице које су некада биле у Лужници више неме. Шајкаче и шамије су некада биле у моди код деце, а данас се само могу видети на пожутелим сликама са укусом прошлости. Некада сз села у Лужници била пуна деце, школе су биле претесне да приме све ђаке. Живело се тешко, али срећно и здраво. Али све се променило, све мање деце је у Лужници, а у многим селима их буквално више и нема. Села су нам опустела и остарела. У њима се чује само злокобна тишина. Нема више дечје граје и вриске.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.