КАДА ЧЕКЕТАЛА УТИХНУ

ВОДЕНИЦЕ У ЛУЖНИЦИ

Свако село у Лужници које је имало поток или омању речицу имало је и по неколико воденица. Највише их је било у Љуберађи, оне су као ниска бисера биле поређане на реци Лужници.На релативно кратком потезу од око 800 метара, било је око двадесетак воденица са 54 витла, 5 вуновлачара, 5 ваљавица,2 стругаре и 3 мале хидроцентрале.Воденице у Љуберађи биле су поређане „као ниске сјајног ђердана“, поред пута који пролази кроз „Чаршију“.Љуберађа је била распевана варош од звукова чекетала, а имала је и „распевани мост“ на реци Лужници.

Готова сва села Лужнице, Буковика и доброг дела Заплања обављала су мељавину . О томе колика је била гужва за млевење жита говори један помељар:

-„Навалица је страшна...еве чекам три дни, па никако ред да уватим. Ако могу начс да заспим добро че да буде....У све воденице сам питувал и нигде не могу тену да најдем. Мора мливо да оставим. Како чу дома да се врнем и ја не знам?..Па брашно нема. Несм знал да је оволка навалица, па и малко рану за стоку понесо. Овде пусто по овија камењар, нема куде човек ни стоку да напасе“

(Мирољуб Младеновић Миха: Хидроенергетика Љуберађе и њено коришћење.)

Воденице су биле извор живот а јер су храниле многољудне породице које су тада живеле у селима. Оне су , поред економског значаја, имале важно место у сеоском животу. Ту су се окупљали помељари и преносили вести и информације, размењивали знања и искуства, причали о „забрањеним“ темама, а понекад је у воденицама човек могао да преноћи, закаже љубавни састанак или се склони од невремена. У дугим зимским ноћима, када су наше баке и деке круниле кукуруз припремајући га за млевење, ми смо као деца слушали многе приче и легенде које су биле везане за воденицу: од тога да тамо станују вампири, кароконџуле и једноока чудовишта...или приче о измишљеним хајдуцима-јунацима који су се понекад крили у нашим воденицама, или о партизанима који су ту крили оружје. Поред тих страшних прича, док је мраз шарао прозоре, ми , деца смо од „кордеља“ правили бунаре. Такмичили смо се у томе чији ће бунар бити највећи. Често смо рушили „супарничке“ бунаре како би били победници, али ускоро би нам баба и деда одузели наше „грађевине“ и убацили их и шпорет.

Ујутру рано, док мраз штипа за очи и пролећу паперјасте пахуље, деда преже саонице натоварене џаковима на којима нас поседи и крећемо пут воденице. „Ајде Булка, сту Цвето“...одјекује дедин глас у јутарњој тишини уснулог села. Иза нас остаје снежни траг саоница. Полако пристижемо до воденице из које се чује звук чекетала, као да неко свира на неком чудном, измишљеном инструменту. Деда испреже краве, скида нас са саоница, отвара воденицу и уноси џакове са житом и кукурзом. Улазимо и ми. Осећамо неку чудну језу која долази од „бајковитих“ прича које смо слушали од деде и бабе. Можда очекујемо да из неких пукотина изађе каква карконџулетина и да на све поједе. У воденици је страшно хладно, чује се бука од воде и воденичног точка, а на зидовима су огромне, густе, паучине, на којима се задржава прашина од брашна и прекрупе. Деда допуњује „кош“ до врха, нешто записује на некаквој табли, док ми излазимо и гледамо окретање воденичног точка. Звук чекетала и воденичног точка понекад поремети грактање јата врана које прелећу кров наше воденице и одлазе негде далеко. Деда излази из воденице, преже краве, поново нас поставља на саонице и крећемо пут куће. Испраћа нас звук чекетала и као да нам каже:“видимо се поново“. Гледамо у реку на којој се ухватила ледена корица. У даљини се вије дим из димњака сеоских кућа, и већ се чују први јутарњи гласни разговори и громогласни смех сељака који носе млеко у задругу или су изашли мало „на орату“. Стижемо кући, промрзли и срећни што смо избегли сусрет са вапирима и осталим чудовиштима која обитавају у воденици, а у соби нас чека баба са топлим млеком и њеним златно-жутим мекицама.

А онда су полако дошли млинови, ново брашно и нови хлебови.Нови мириси и укуси. Звук млинова никада неће моћи да буде тако милозвучан попут чекетала, које и данас, нама који смо га слушали , делује као „мала ноћна музика“. Воденице су полако нестајале, а некако, заједно са њима и наше баке и деке. Нестале су и њихове приче. Утихнула су чекетала, а и реке и потоци нису више исти, све је мање и мање воде у њима. Нема више ни правих зима, са великим снеговима, сметовима, мећавама, и оним крупним пахуљама које, као паперје, падају са неба и мразом који штипа за очи и нос. Старе воденице полако пропадају и нестају. Прекривају их крошње дрвећа и дивљег растиња. Бршљан и друге пузавице расту кроз њихове зидове, као да желе да их придрже још мало, да не падну, да не нестану. Нестаје једно време, време када је живот у селима бујао пуном снагом у свој својој....лепоти и раскоши једноставног, тихог и срећног живота.. У неким селима остале су воденице које су изграђене од тврдог материјала, али оне немају шарм и лепоту какву су имале оне направљене од дрвета и блата, и чији је кров био од ћеремиде. Уосталом, ни оне не раде више јер нема ко да меље, нема ко да упрегне краве и потера их по угаженом снегу пут воденице из које се чује заносни звук чекетала, који се меша са реским звуком смрзнутог снега под копитама крава које вуку саонице.

Будуће генерације ће воденице виђати само на фотографијама и моћи ће само да маштају о тим давним временима и о томе како је некада у тим малим кућицама од блата прављено брашно за хлеб који се пекао у вурњи и који је отхранио многе нараштаје и многе генерације у Лужници..

П.С.

Сви ми који смо били деца када су воденице у Лужници радиле даноноћно и даље чујемо те чудесне звукове чекетала и воденичног точка. Ти звукови никада нас не напуштају и као да нас поново враћају у дубоки сан од кога никада не бисмо желели да се икада растанемо.

Шта се догађа кад вас сан освоји поред воденице? Ритам срца усклади се са ритмом точка и, док се

срце „храни“ тим милозвуком, ви сањате те заносне најлепше снове.(Станко Костић).

Воденица

Лети, кад шљиве заплаве,

Дођем на обале Млаве.

Између јаза и прелаза,

У хладовини топољара,

Одмара воденица стара.

Заборављена од помељара

Због млинова чекићара

Или неслоге ортака.

А млела је брашно