Блех оркестри или „плех“ музичари како их неки зову, били су најраспрострањенији музички оркестри у Лужници између два светска рата, као и након Другог светског рата. Музички састав блех музике сачињавали су обични један кларинет, једна до две трубе, један или два баса и један тупан. Било је неколико блех музичара у лужничким селима, а најпознатији оркестар у Лужници свакако је био модростенски оркестар са Миливојем „Чуљком“ на челу. Без блех музике није могло да замисли весеље на селу, било да је у питању слава, рођендан, крштење, удуми, веридба... Свадба без такве музике није могла ни да се замисли. Блех музика се чула на вашарима, саборима, сеоским заветинама...

Четрдесетих и педесетих година прошлог века у Великом Боњинцу постојало је друштво које је свирало блех музику а чинили су га: Милан Гроздановић, Влада Илић, Боривоје Станковић, Пера Глишић, Добросав Гроздановић, Драгомир Николић и Крста Пејчић. Сваке недеље и за време верских празника друштво се окупљало у школском дворишту где су организоване игранке на којима су се играла кола.

И Пресека и Берин Извор имали су своје блех оркестре који су свирали на свадбама, вашарима, кафанама и другим весељима.

Најпознатији оркестар блех музике седамдесетих и осамдесетих година прошлог века био је оркестар Љупче трубача из Проваљеника. Многи регрути су отишли у војску испраћени музиком Љупчиног оркестра, многе сеоске славе и сабори нису могли да се замисле без учешћа блех музичара и Љупчине трубе.И „Лола тупанџија“ је имао свој оркестар који је био познат у целој Лужници.

Већ одавно у Лужници више нема блех музичара. Ова објава је посвећена свим лужничким блех музичарима од којих већина није више међу нама.

Фотографије лужничких блех музичара враћају нас у нека давана времена када су нам села била пуна људи, када се у њима свирало, певало и играло. На жалост, у многим тим селима сада злокобно одзвања стравична тишина.

Музичке занимљивости из Лужнице:

Хармоника је почела да се користи у Лужници после 1930. године, али је све до 1945. године била редак инструмент због чињенице да је то био скуп инструмент, а и лужничани су били убеђени да је то инструмент „за господу“. Према Ђури Златковићу Милићу, први лужнички хармоникаш био је Никола из Кијевца. Најпознатији Лужнички хармоникаш био је Часлав Љубеновић, пореклом из Радосина, прва хармоника Југославије – са фестивала у Сокобањи 1977. године (на својој првој сингл плочи налази се „Радосинско коло“ и „Кумово коло“).

Први хармоникаши у Богдановцу били су Мира Стаменковић и Радојица Петровић (Сечинце), а игранке су организоване недељом у центру села.

И виолина, или како их Лужничани зову ћемане, била је веома редак инструмент у Лужници. Први виолиниста у Лужници био је Влајко Спасић из Камбелевца, а после њега традицију свирања на виолини наставио је његов син Камен Спасић. Он је са кларинетистом из Камбелевца Николом Јанковићем имао свој оркестар који су камбелевчани звали „Камен Влајков и Никола Трајков“.

У Радосину ћемане, односно виолину донео је Иван Михајловић из Вучјег Дела-који се у Радосину призетио.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.