Ово је прича о Векославу Митићу „Веди“, песнику из Ресника који је свој таленат користио за описивање кроз риму догодовштина својих суграђана исвих познатијих Лужничана. Његове песме су изазивале смех и дивљење код обичног света, док су му неке, у којима је описивао моћне људе за то време, донеле и велике невоље.

Да ли се сећате (ово се односи на наше старије пратиоце) радио емисије Недељно поподне.“ Тачно је 15.30“. У домовима широм старе државе одзвања из "грундига", "космаја", "ЕИ Ниша", "Искре-Триглав"... Радио-апарати "одврнути" су до краја и онда онај чувени поклич вечно отргнут од заборава у сећањима многих генерација: "Гоол! Гол, гол"! И глас легендарног Радивоја Марковић, који је исписивао историју спортског радио-репортерства, уз резак тон Драге Јонаша у најави која следи: "Време спорта и разоноде".

Током ове емисије укључивали су се радио репортери са стадиона широм Југославије преносежћи нам најзанимљивије детаље са утакмица тадашње моћне прве фудбалске лиге Југославије. Старијим генерацијама свакако је у сећању остао репортер из Загреба Иво Томић. Његова популарност била је немерљива; он је толико добро водио радијске преносе да су због њега преносе утакмице слушали и они који фудбал не да нису волели, него га нису ни подносили.

Иво Томић поседовао је посебни стил, увек децентан, али с врхунском духовитошћу, чак и у стиховима с римом – преносио је утакмице из седмице у седмицу. Увек оригинално, предано и шармантно. Био је омиљен, а уз све то био је и врхунски спортски и фудбалски зналац.

Дриблера Марка Млинарића из загребачког „Динама“ посебно је волео: “Добро меље овај млинац, добро игра овај клинац”. Или: “Још једна варка Млинарић Марка”.

О Динамовом капитену из осамдесетих, Велимиру Зајецу: “Лопту има Зајец зеко, Динамово мед и млијеко”.

Победио је Динамо у Загребу Црвену звезду, а Томић је викао Гојку Зецу, тренеру београдског клуба: “Еци, пеци, пец – изгубио Гојко Зец”.

Када је Просинечки напрасно прешао из Динама у Црвену звезду, одаслао је и своју поруку туге због тог трансфера: “Питају ме загребачки дечки, хоћел’ нам се вратит’ Просинечки?”

Играо је тако Хајдук против аутсајдера на пољудском стадиону, када је у пријенос утрчао Томић: “На Пољуду пуца брука, Рад води против Хајдука!”

Док је за Динамо играо Боро Цветковић, био је лане с Коране, јер је био родом из Карловца. Када је прешао у Црвену звезду добио је нови назив. Био је – тане с Маракане.

„СТИХОКЛЕПСТВО“ ВЕДЕ ПЕСНИКА ИЗ РЕСНИКА

Нешто попут старог доброг Иве Томића био је и наш песник ВЕКОСЛАВ МИТИЋ, Лужничанима познатији као ВЕДА ПЕСНИК ИЗ РЕСНИК. Веда није био спортски коментатор, али је умео у тренутку да опева све згоде и незгоде познатих и непознатих Лужнична. Наравно, фокус му је био на своје “земљаке“ (Ресник, Братишевац и околна села) према којима је био сурово искрен у својим песмама и многи су му замерали када је кроз риму и стих описивао њихове „несташлуке“.

Веда је био човек бистрог ума, невероватне интелигенције, духовит и са невероватним талентом за „стихоклепство“. У тренутку је могао да састави песму или чак поему о догодовштинама својих суграђана у Реснику или пријатеља и познаника који су живели у Лужници. Због тога је понекад имао великих проблема, али то никада није утицало на његов ведри дух и његово „песништво“ Његови познаници кажу да је био одличан ђак у основној школи, да је имао одличне оцене, осим из предмета српско-хрватски језик из кога је увек“ вукао јединицу“. Због тога се жалио великом југословенском писцу Бранку Ћопићу. Изгледа да је велики Бранко разумео проблем малог Веде и преко школе послао му је своју књигу песама „Пут у ведрину“ са посветом. Књигу му је уручио лично директор школе. У посвети је стајало:

„ Ко тебе песницом, ти њега песмицом,

Па нека се стиди, па нека види;

Како изгледа када уједа,

ПЕСНИК ВЕДА“.

У потпису: Бранко Ћопић

После тога Веда је из српско-хрватског имао „јаку четворку“.Након овог догађаја Веда је наставио дописивање са великим писцем. Веда је обожавао читање, био је члан библиотеке и просто је гутао књиге. И када је остајао без струје, због нередовног плаћања, читао је књигу током целе ноћи, уз пламен свеће.Његова омиљена књига била је „Под слободним сунцем“ Франца Финжгара.

После основне школе, Веда је накратко похађао и Богословију у Призрену. Накратко, јер је кажу питао наставника: Ако смо предани богу и ако му се сваког дана молимо и ако нас бог штити од свег зла, зашто на цркви стоји громобран?. После овога је „замољен“ да напусти даље школовање.Кажу да је Веда имао јак, продоран глас за опела. Једном га је један његов мештанин, који је кравама орао њиву, замолио да му одржи опело, да види како то изгледа, док је још жив. Веда му је рекао да легне у бразду, мало га затрпао земљом и кренуло је опело. Надреалан призор у ораници, као у филмовима Луиса Буњуела, Дејвида Линча или Педра Алмодовара.Краве стоје укочено у бразди, у њој лежи човек глумећи покојника и Ведин глас који одзвања ресничким брдима и долинама. Када је Веда завршио човек је једва устао из бразде, касније је причао како га је некаква „невидљива“ сила држала прикованог за земљу.

Ипак састављање песама му је био заштитни знак.

Његов син Здравко послао нам је Ведину песму:

ТУРШИЈА

Од Бабушнице неколико миља,

Тукли су се Клинда и његов друг Шиља.

Шиља Клинду псовао јер је пијан био,

Па му зато Клинда зубе поломио.

Кад га дрмну Клинда,

Шиља поче да се вије као змија;

И на нос му потече црвена туршија“.

Волео је да дирне и у „осиње гнездо“. Тамо где је, у то време, ретко ко смео да удари.Или само да помисли да каже нешто лоше.

О једном политичару је написао:

“ Некада је мршав био, а сада се угојио;

Распукао се као диња, па изгледа као свиња“

Умео је да буде и самокритичан:

„Ето Веда како изгледа:

Нити је младић, нити је деда,

Нити ради, нити учи,

Неће човек да се мучи“.

Ове његове измењене и прилагођене стихове читао је и Мија Кулић у својој емисији Циркус М на радију Бела Ми незнајући да су стихови о њему, односно да је уместо свог имена ставио само име Мије Кулића.

„Ето Мија као згледа:

Нити је младић, нити деда,

Нити ради, нити учи,

Неће човек да се мучи.

Нит се шиша нит се бричи,

И на Че Гевару личи“.

Догодовштине у кафани код ПЕРЕ ЈЕРЕ У Братишевцу

Кафана код Пере Јере у Белој Води било је место окупљања многих љубитеља добре капљице и забаве. У њој су се дешавале и многе занимљивости о којима је Веда писао у својим „поемама“. Седећи у ћошку кафане пажљиво је пратио развој ситуације у кафани и сваки занимљивији догађај описао је у стиховима. Ево једне песме о једном "немилом" догађају који се збио у Јерчиној кафани:

ТРИ МУСКЕТАРА

Место догађања: Пера Јерина кафана у Белој Води

„Једне среде око седам сата

Кафанска се отворише врата.

Отвори их Борко, унутра улете,

Умазан у блато од главе до пете.

Затим се врата са треском затворише,

И на њи се сткла поломише.

А сада ми Перо донеси Ракију,

Док ти нисам заврнуо шију.

Пера се уплаши, од страха затресе,

Муњевито Борку ракију донесе.

Борко ракију попи из цуга,

И наручи да му дође друга.

Када и другу ракију истресе,

Он наручи и трећу да донесе.

И када је трећу попио,

На патос се као врећа срушио.

На патосу остаде да спава

И да хрче као свиња права.

Када је било око осам сата,

Његов Зоран појави се на кафанска врата.

Ти си тате попио све живо,

Дај сад мени конзерву и пиво.

За пиво ти ево паре сине,

А ја ћу ти купити сардине.

Када је било око девет сати,

Пера Јера дође пиво да наплати.

Хоћеш ли Борко сада пиво да платиш,

Ако мислиш кући жив да се вратиш.

Борко њему каже:

Ја од тебе Перо лоше речи чујем,

Колико ја знам ништа ти не дугујем.

Ја сам теби Перо све платио,

А ти ми кусур ниси ни вратио.

Песницом га Пера удари у лице,

Паде Борко и претури столице.

Зоран се уплаши, виде шта се ради,

Муњевито новац из џепа извади.

Ево деда Перо теби новац дајем,

За све сам ја крив и горко се кајем.

Пусти мога тату да кући идемо,

Од сада ти плаћамо све што попијемо“.

Кажу да је Веда похђао Богословску школу у Призрену и да је једном предавачу-наставнику поставио тешко питање: „Ако се стално богу молимо и ако нас бог штити од сваког зла, зашто је стављен громобран на цркву“?

Векослав Веда Митић преминуо је 2003. Године у својој 55-ој години. Из себе је оставио супругу Анку, синове: Драгана и Дејана(близанце), Здравка, Стевана и Ирену.

Отавио је многе песме које, на жалост, никада неће угледати светлост дана и које ће временом прекрити-заборав.Штета. Ипак је Веда био песнички хроничар једног времена и једне епохе које се још са призвукем болне носталгије и даље сећамао.

Захвалност за настанак овог текста дугујемо Властимиру Тричковићу из Ресника и сину Ведином -Здравку Митићу.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.