У очима једног ђака „петака“ са села

Деца са села када су, 1. септембра, по први пут кренула у бабушничку основну школу, у пети разред, пут ка школи водио их је улицом узбрдо –поред чика Николине и Јоцине посластичаре и поред Борине пекаре из које се ширио опојни мирис свеже испеченог хлеба и бурека. Поред аутобуске станице, у центру, преко пута зграде општине била је пекара браће Манић. Деци најпознатија по мекицама, златно-жуте боје које су биле поређане у једној стакленој сталажи. Имале су опојни мирис, исти онај као и оне на вашару који су пекли у казан са кипећим уљем.

У то време, бели хлеб из пекаре, је била новина за децу са села која су била навикла на онај сеоски хлеб из вурње, направљен од брашна из воденице. Али, овај, нови, бели као снег из пекаре био је пресладак, са опојним мирисом. Некада се продавао на четвртине, па се прво јео њен мекани део (средина), а корица се остављала за десерт. Бурек је једно време био привилегија само за децу из добростојећих породица. Али временом је и он постао доступан за сву децу. Бурек са сиром. Једна четвртина.Умотан у бели дебели папир, замашћен, који смо некад а у брзини ненамерно гризли заједно са буреком. Бурек са месом је био скупљи и дуго се чекало да се проба и та пекарска посластица.

Pročitajte još:

За ђаке основне школе „Иво Лола Рибар“ и Гимназије „Вука караџић“ (и основци и гимназијалци су наставу похађали у згради старог „Среза“ и у новој згради-преко пута, све до 1983. године када су средњошколци добили нову зграду), велики одмор је био знак да се похрли у Борину пекару. На бурек и пецива, ко је за шта имао пара. Борина пекара је одувек била део нашијх малих живота, односно нашег детињства. Бора са својим белим мантилом, белом капом, тепсијом бурека испред себе, ножем за сечење буреком и наслаганом хартијом за умотавање. Насмејан и пун љубави према деци. Зато многима који и данас уђу у његову пекару и даље осећају мирисе свог детињства и осете носталгију за временом које је заувек прошло.Чика Боре одавно нема, али сећање на њега никада неће избледити свима онима који су га познавали.

О Бори Манићу, Драгана Стојковић, етнолог из Београда између осталог каже:

Пекар Боривоје Бора Манић рођен је 1942. Године у селу Горчинцу. Пекарски занат изучио је од свог оца Владе (1910). Влада Манић (1910) пекарским занатом је почео да се бави у војсци 1928/1930. Године. Након војске пекарским занатом бавио се у сопственој пекарској радњи у Баричу, где је остао до 1941. године. Исте године враћа се у Бабушницу где отвара пекарску радњу. Потом се запошљава у Пекарском предузећу „29. новембар“ У Бабушници. Након краћег рада у овом бабушничком пекарском предузећу једно време ради у пекари „Соко пекара“. Опет се враћа у завочај и отвара прву пекару у Љуберађи, а 1966. године у Бабушници. Његову пекару преузима његов син Боривоје Бора Манић 1967. године и пекару води до 2003. године када одлази у пензију, а његов посао наставља син Драган са својом породицом.

Пре Другог светског рата у Лужници је било12. пекара, док је у периоду од 1947. до 1988. Године било 6. пекара.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.