Телевизија Београд почела је са радом 23. августа 1958. Године. Из незавршене зграде Сајма, у 20.00 часова емитован је први Дневник кој је водио чувени Милоје Мића Орловић

31. дeцeмбар 1971. – РТБ почeла да eмитујe тeлeвизијски програм у боји. Истоврeмeно почeо са радом Други програм Тeлeвизијe Бeоград.

Електрификација општине Бабушница

У време када је кренуло емитовање телевизијског програма из Београда, општина Бабушница је посвећена електрификацији свих насеља у општини.Програм електрификација реализован је у четири етапе.

У првој етапи електрификације, од 1945. до 1949. године, коришћењем малих хидроцентрала у Љуберађи, Модрој Стени и Ракити, електрифицирана су насеља: Љуберађа, Бабушница, Горчинце, Сурачево, Драгинац, Александровац, Проваљеник, Доњи Стрижевац, Извор, Звонце, Ракита, Звоначка Бања, Модра Стена и Велико Боњинце.

За сва ова насеља годишња потрошња електричне енергије била је око 500.000 киловат сати.

Струја је коришћенауглавном за осветљење, осим у Љуберађи за покретање млинова, у Великом Боњинцу за машине приватних металних радионица браће Станковића и у Ракити за потребе рудника „Јерма“.

Друга етапа у ширењу и развоју електросистема у Општини почиње 1960. године, Када је изграђен далековод 35 киловата „Пирот- Бабушница“, чиме се стварају услови за дистрибуцију и квалитетно снадбевање електроенергијом целе територије Општине. На задацима електрификације веома активно и организовано укључују се општина,грађани, предузећа и у зачетку развоја и новоформирано предузеће „Комарица“.

Од 1960. до 1974. године сва села у општини добила су електричну енергију. Услови су били нешто повољнији, па се осим храстових стубова из локалних извора, почело са уграђивањем и импрегнираних стубова,са уградњом трансформатора јаче снаге,да би се после 1970. године почелоса уграђивањем бетонских и челичних стубова. Укупна потрошња електричне енергије у 1974. години била је преко 5.631.000 киловат сати. Трећа етапа, од 1974. до 1982. године, карактеристична је по напорима за реконструкцијом далековода до насеља и заменом дрвених бетонским стубовима.

Изграђена је и 35/10 киловата трафо станица, Повећан број 10/4 киловата трафостаница-

што је омогућивало озбиљан пораст потрошње електричне енергије на свим нивоима,

У четвртој етапи развоја електродистрибутивног система,од 1982. до 1996. године, посвећена је највећа пажња темељној реконструкцији,модернизацији дистрибутивног система и његовом знатном ојачању. Уложена су знатна средства у изградњи објеката, чиме сустворени повољни и дугорочни услови за снадбевање електричном енергијом.

Постављање тв репетитора на Бердујском вису

У циљу омогућавања грађанима општине Бабушница да прате телевизијски програм донета је одлука о постављању репетитора, односно антенског стуба, на Бердујском вису. Најпре је одрађен далековод Љуберађа-Бердуј- Лесковица, а затим је Никола Стојановић, по беспућу, извезао метални стуб за тв репетитор на месту званом „Голубиљак“ код Бердуја. Монтирањем антена и предајника створени су услови за емотовање сигнала првог програма ТВ Београда. Емитовање сигнала са Бердујског виса почело је у августу 1963. године, када су Лужничани почели да купују и прве телевизоре. У својој монографији „Камабелевац-беше село“ Божидар Здравковић о првом телевизору у овом селу каже:

„8. октобра 1963. године било је објављено да ће се фудбалска утакмица Југославија и Мађарска преносити на телевизији. Како у Камбелевцу нико није имао телевизор нас неколицина је размишљало шта да ради. Како је већ постојала могућност за пријем слике после изградње репетитора на брду изнад Бердуја, јавила нам се идеја да идемо у Бабушницу и да купимо телевизор. Била је недеља. Продавница је била затворена али опет срећа је била да је у тој продавници радио Славољуб Здравковић. Он и ја позвали смо Бранимира И. Јовановића који је упрегао коња и чезу и кренули смо. Али продавница је била закључана са два катанца. Један кључ је био у доњем Стрижевцу код колеге. Брзо смо отишли. Стижемо у Камбелевац. Отварамо школу, инсталирамо антену и постављамо телевизор на прозор учионице. Гледа се седећи на трави у воћњаку. Успевамо да тачно у минут пред почетак утакмице пронађемо слику.

Сјатило се много света, нарочито млади. Многи од старијих, први пут су видели слику – живог човека, из те чудне кутије – телевизора“.

Иначе, учитељ Данило Димитријевић купио је први телевизор у Камбелевцу. Поводом великих догађања у тадашњој СФРЈ , као што је била војна парада поводом 1. маја или 9. Маја он је телевизор доносио у учионицу тако да су сви заинтересовани могли да прате један такав, за то време, велики догађај.

Од те 1963. године телевизори полако улазе у свако домаћинство у Лужници. Људи најчешће купују телевизоре „Амбасадор“ које је призводила Електронска индустрија из Ниша. Монтирање антене на крову, моткама била је посебна прича. Нарочито проналажење идеалног тв сигнала. Понеки су уместо антена користили плехане лаворе за пријем тв сигнала. Телевизија је у то време, заиста, била прозор у свет за једну малу, сиромашну средину.

Проблеми касније настају око увођења претплате за програме РТБ (1. И 2. Програм), покривености сигналом за сва села у општини, као и надлежности око оправке кварова на предајнику. Мештани Доњег Крњина водили су судски спор са Радио телевизијом Београда.

Први општински суд у Београду, пред којим је вођена парница између ТВ претплатника из Доњег Крњина и радио телевизије Београда донео је пресуду у корист мештана овог села (1982). Оваква пресуда је донета јер је Месна заједница Доњег Крњина тражила да буде ослобођена плаћања тв пртплате док РТБ не узгради помоћни репетитор који би омогућио пријем слике на I и II ТВ програму.

Иначе већина грађана, махом сеоског становништва је успешно избегавала плаћање телевизијске претплате. РТБ је по селима слао инспекторе да утврде која домаћинства имају телевизор, а не плаћају претплату, али су мештани брзо били обавештавани о кретању дотичног инспектора тако да су на време крили телевизоре у шифоњере, шупе..... и скидали антене са кровова.Један од начина да се не плаћа претплата био је запечаћивање воском улазе за антене од стране поштара, али чим би поштар отишао восак би био склоњен и настављало се са гледањем тв програма. Да би натерали што већи број грађана да плаћа претплату измишљен је и такозвани „шведски детектор“ са којим су два полицајца наводно бележила ко је отказао ТВ претплату, а и даље имао телевизор који ради. Иначе детектор је била обична измишљотина да мало уплаши грађане и натера их да плаћају Тв претплату. А главни детектори су у ствари били полицијски доушници који су тачно знали ко у селу не плаћа претплату. А детектор је био маска да људи не би провалили полицијске доушнике.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.