ДИСИНА КОВАЧНИЦА У ВЕЛИКОМ БОЊИНЦУ

У својој монографији „Моје село Велико Боњинце“ Предраг Станковић каже да је Милорад Станковић био први ковач у Великом Боњинцу.

Његовим стопама је кренуо и његов син Радисав Станковић – Диса. Због очевог занимања звали су га „Диса ковач“, а он је по струци био машинбравар. Зато је и био познат по производњи машина за цигларско-црепарску индустрију, али је био познат и по својим проналасцима.

Pročitajte još:

Диса није само производио машине за цигларско-црепарску индустрију, већ је држао и вуновлачарску радњу, стругару и млин за млевење жита. Сву опрему за вуновлачарску радњу, стругару и млин сам је изумео, направио и монтирао.

Када су њему и његовом брату Тихомиру национализовали машине, једном приликом је реакао:

„Све сте ми узели, само ово (показивао је прстом на чело) нисте могли“.

Диса је још говорио: „ када би могао да станем кд „Бојаџијске кафане“ и да ме нешто изнесе на „Крст“. Било му је тешко да се ноћу узбрдо враћа кући из кафане. Мало је фалило да направи покретне степенице од кафане до куће.

Властимир Ћирић у својој монографији „Свође ка успона и паду“ за Радисава Станковића Дису каже:

„Тако је средином шездесетих година минулог века ,Радисав Станковић,"Диса" из Великог Боњинца овде у Свођу , отворио нови погон за производњу црепо-цигларских машина. Једино је он израђивао такве машине у бившој Југославији. Тако полуписмен ,врло успешно је водио своје послове. Напамет је знао односе обртаја појединих зупчаника. Погон је смештен у некадашњој згради столарског предузећа. Запошљавао је двадесетак радника. Имао је своје возило са плаћеним возачем,који га је довозио на посао и враћао натраг.Ретко је користио други превоз . Говорио је како не седа у возило које нема мозак,мислећи на лоше возаче“.

Диса је за живота имао три лимузине, које је у почетку возио сам. Када је остарио имао је плаћеног возача. Диса је имао кола и пре Другог светског рата, када многи нису имали ни бицикле.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.