Миломир Миладиновић родом из Богдановца, а који је као дечак живео у Бабушници овако описује („Бабушница под бугарском окупацијом...у очима једног дечака“ 2005.) предратну Бабушницу:

Бабушница пре Другог светског рата: две улице се секу у раскрсници. Одатле се иде у четири правца: Према Драгинцу, односно Звонцу, Према Калуђереву, Према Љуберађи (и Власотинцу) и према Извору (односно Пироту и Белој Паланци). Од улице према Калуђереву одвајала се лево калдрмисана „горња мала“-која је водила према „шанцу“ и даље за Крњино. Све у свему било је-двадесетак кућа.

У самом центру, на ћошковима су: среска ливада, деда Сречкова кућа (Сретен Потић, трговац), кућа браће Манчић и кафана Душана „Шћембила“ (на месту садашњег хотела „Црни врх“).

ратовима и Првом светском рату. Био је израђен од већих камених комада, лепо обрађених и кружно поређаних. На жалост, порушен је (Драгослав Манић Форски у својој монографији „Лужница“ каже да су споменик срушили после Другог светског рата лажни првоборци, који нису видели фронт, али су зато јуришали на споменик ратницима из Првог светског рата и порушили га.). Ливада је иначе служила за испашу стоке или као игралиште за фудбал.

Деда Сречкова кућа била је на месту где се сада налази зграда Дома културе. Приземница од ћерпича са неколико локала, које су користили лончари (грнчари) и лимари. У дворишту је била још једна зграда у којој је живео његов син Гага „велики“. (У Бабушници је живео и Гага „Мали“, свирао је на тамбури, обожавао је лов и један од првих партизана у Бабушници).

На другом ћошку била је приземна кућа браће Манчић-Буде трговца, Мике поштара и Србе касапина. Кућа је имала три локала, а уз кућу је био и један мали округли објекат који је служио као трафика. У једном од локала била је бријачница Јеленка Јовановића(његови синови држали су касније фотографску радњу). Он је остао свима у сећању по реченици коју је такорећи стално изговарао: „Синиша, топле воде, топле воде!“. Никада није био задовољан количином топле воде којом располаже за бријање, па је стално пожуривао своје синове Синишу и Душка да греју воду.

У центру су биле и Војина апотека и кафана „Златно буренце“.

Стара кафана „Црни врх“ била је на трећем ћошку али о њој смо доста писали, као и Божи Црнатовићу и његовој жени Пепи Швабици. Божа је касније направио своју кафану, на почетку успона, ка згради Среза.

На панорамској слици Бабушнице, са Прибавице, виде се две доминантне зграде у Бабушници, двоспратнице-зграда основне школе (изграђена 1938. године) и зграда Среза (изграђен 1892. године).Цркве није било. Испод ових зграда, ближе центру, налазиле су се неколико двоспратница чији су власници били људи из Сурачева и браћа Игић, познате „алваџије“, односно посластичари.

Испод зграде Среза била је чувена Лазина кафана. У то време Лазар Станковић је био најпознатији грађанин Бабушнице и одличан говорник. Од деце имао је сина Душана и ћерке Веру и Босу. Син Душан му је преминуо веома млад, као ученик пиротске гимназије. У Лазиној кафани организовале су се еснафске и новогодишње забаве са певањем, играњем и лутријом. А Лазине ћерке су биле главне „играорке“.

Од раскрснице према Драгинцу прва кућа је била Николе Ђорђевића, познатијег као Никола „Калдрмџија“. Одмах иза ње била је поткивачка радња деада Грује из Извора. У комшилуку су му живеле баба Павлија и баба Милица. Поред деда Грујине куће била је и ковачница Ивка Ивковића. Ивко је имао два сина: Предрага (Пегу) и Тихомира (Тику)-чувеног бабушничког хармоникаша и содаџије. До Ивкове куће била је казанџијско-лимарска радња браће Миладиновић – Крсте( лимар) и Стојанче (казанџија).

Када се крене од центра ка Љуберађи, прва кућа с леве стране била је кућа Владе Видановића и његовог сина Ратка Видановић (службеник, некадашњи фудбалер „Лужнице“ и председник општине. Имао је четири сина и једну ћерку. Синови: Мирко, Александар, Виден и Владимир.). Са десне стране била је кућа Станка Митровића- Станка „Мутавџије“. Он је држао и бакалницу и кафану. Био је богат човек за то време. Унук Станков, Аца „Мута“ куппио је прву кожну фудбалску лопту и организовао је утакмицу на среској ливади. Утакмица је трајала десетак минута пошто је лопта ударила у ексер на огради и издувала се.

Мало даље од Станкове куће (на месту где је сафда зграда поште) била је механа-крчма „Заплање“ Милутина Јовановића званог „Чућил“ из Богдановца, оца Крсте и Стојанче.Био је заљубљеник у коње и увек је имао коња, кола, па је био и кириџија; превозио је путнике од Бабушнице до Пирота или Беле Паланке.

Када се пређе мост на реци Лужници и дође до пута који се одваја за Сурачеву, ту се некада налазила зграда Штаба војске Краљевине Југославије).

Када се крене према Извору последње бабушничке куће биле су Мише „Ћурчије“ и Вите „газде“, а на путу према Драгинцу Саве „лимара“ и Стоимена трубача и предузимача, на путу према Љуберађи –расадника, а у „горњој мали“, на путу према „Шанцу“ куће Чеде Ђенића и Стаменке Стојчић.

Поред зграде Среза била је основна школа која је изграђена 1938. године. Један од најпознатијех учитеља у то време био је Света Николић, брат Тозе „Касапина“. За њега кажу да је био праведан, а строг. Ко погреши у таблици множења остаје без ручка, што значи да остаје у школи да научи шта је пропустио. Као послужитељи у школи радили су Алекса Ћирић- Лека „Калакурдија“ и Миле Јовановић „Ћорша“. Имао је кућу на путу према Извору, преко пута Ђорине ковачнице.

Лужничани су учествовали у демонстрацијама 27. марта 1941. године против потписивања пакта са нацистичком Немачком. Вест о потписивању пакта бабушничани су чули преко радија. У Бабушници једини радио, на батерије, био је у Душановој кафани.

Након слома Краљевине Југославије, Бабушницу и Лужницу, крајем априла 1941. године, окупирала је бугарска војска.

Izvor: Virtuelna zavičajna zbirka Doma kulture Babušnica.